Борба, 12. 12. 1994., стр. 10

ЕКОНОМИЈА

БОРБА ПОНЕДЕЉАК 12. ДЕЦЕМБАР 1994.

АНАЛОГИЈЕ МАРКОВИЋЕВОГ И АВРАМОВИЋЕВОГ ПРОГРАМА

Систем не допушта стабилизацију

Између програма из 1990. и

ња у југословенској привреди — отпорна јавна потрошња, дефицитарно финансирање плата и опстанак свих предузећа и банака

Бојана Јагер

Да постоји неугодна аналогија између збивања у реализацији актуелног програма монетарне реконструкције, са неуспелом реализацијом стабилизационог програма из 1990. године, поново су подсетиле новембарске анализе и прогнозе Института економских наука. Мада је гувернер Аврамовић изразито алергичан на свако овакво поређење, донекле и с правом, јер је реч о различитим програмима који имају само исти циљ — стабилизацију, ипак је чињеница да је пре четири године ондашњи Марковићев програм био начет управо са експанзијом плата и јавне потрошње, који су знатно пробили равнотежни ниво. Исто се десило и сада када је управо на том плану започета ерозија Аврамовићевог програма.

Можда је само коинциденција, али 1990.-те, након вишемесечне стагнације, чак и пада цена, најпре је уследио њихов раст за око 2 посто, који није сувише узнемирио духове, а затим скок цена од седам процената у септембру и осам посто у октобру. У садашњем сценарију подудара се величина пораста цена (у овогодишњем новембру оне су такође забележиле раст од седам процената), али је готово истоветан и период који је протекао од почетка примене програма до пробоја цена. Наиме, 1990. то се догодило након девет месеци, а овога пута након десет. Економска политика је и пре четири године, као и сада, реаговала са предузимањем рестриктивних монетарних мера, што је краткотрајно успорило пораст цена. Крајем 1990. на предузете рестриктивне мере монетарне политике неке републике су реаговале упадом у монетарни систем земље. Уследила је 1991. у којој су поли-

ове године нема сличности ни у њиховом садржају ни у политичким претпоставкама, али постоје иста ограниче-

тички догађаји потиснули економска питања, и заједно са деструкцијом државе отишао је у ветар и Марковићев програм. ;

Постојале су и друге битне разлике, у којима су спровођена ова два стабилизациона покушаја. У Институту економских наука подсећају да сем што није било санкција, у ондашњем програму није било ни контроле цена, које су биле либерализоване. Такође, ценовни удар се онда догодио у условима постојања врло високих девизних резерви (крајем августа СФРЈ је располагала са 10,2 милијарде долара девизних резерви), што је и омогућило да се фиксни курс, упркос високом расту цена, до краја године држи на терет тих девизних фондова. Сада су баш девизне резерве од самог почетка Аврамовићевог програма један од најоскуднијих ресурса. Поводом тога у свом раду за саветовање југословенских економиста др Љубомир Маџар је записао: „Могло би се рећи да је сурово и неправично тражити праву конвертибилност са тричавих 200 милиона долара девизних резерви. У томе и јесте смисао првих критика упућених програму. За тако велики обећани учинак (динар су прогласили за супер!) није било материјалног покрића. Најгора су у процесу стабилизације неиспуњена обећања. Неупоредиво је боље обећати мање, па држати реч“.

А др Мирољуб Лабус у Зборнику са истог саветовања то објашњава на следећи начин: „Разлози кризе (Аврамовићевог) програма воде од 9. јуна када је напуштен систем емисије примарног нов-

ца на основу девизног по-_

крића. Упоредо с тим, раст производње је изазвао високи дефицит у спољнотрговинској размени који је по-

ПЦ

чео озбиљно да прети постојећим девизним резервама. Настављање примарне емисије новца без девизног покрића, у условима фиксног курса динара, приморало је НБЈ да суспендује девизно тржиште за грађане, а да га битно ограничи за правна лица. Међутим, политика одбране девизних резерви није помогла да се одржи фиксни курс динара. Она је само убрзала формирање високог

црног курса. У таквој ситуа-

цији централна банка је поново интервенисала и проме-

· нила је 20. октобра своју еми-

сиону политику.“ Шта ће из тога произићи, видеће се.

Мора се рећи још нешто, да пре три године у бившој држави уочи њеног сумрака, на страни Марковићевог програма није стајао практично нико и он није имао политичку боље речено није имао подршку република, у којима је напротив вођена права кампања доказивања међусобног економског угрожавања и потребе да ствар пропадне. Наиме, успех ондашњег стабилизационог програма могао је бити неугодна кохезиона спона у држави чији поједини делови више нису желели да имају ништа заједничког. Аврмаовићев програм је од старта имао општу политичку под-

ршку своје државе и власти, која га је и лансирала и промовисала као властито опредељење. Подсећајући на ове чињенице директор Института економских наука др Томислав Поповић сматра да је циљ овакве анологије да се укаже на то да се одређене грешке у спровођењу стабилизационих програма понављају, и да су се оне, коришћењем ранијег искуства, овог пута можда могле избећи. А у поменутом материјалу Института пише да је занимљиво да је и садашњи стабилизациони програм угрожен са истим факторима као и претходни, мада се та два програма узета у целини, посебно када је у питању фаза која следи након стабилизације, битно разликују. А „судећи по различитим изјавама гувернера НБЈ у различитим приликама о једном истом питању — зашто је пао стабилизациони програм 1990. године — могло би се закључити да он, изгледа, није сматрао вредним труда да га проучи, као и његову · реализацију, суочи грешке и покуша да их избегне.“ Из свега реченог сугерише се на закључак зашто су угрожени практично сви досадашњи стабилизациони покушаји. Реч је о резистентној јавној потрошњи, дефицитном финансирању плата, преживљавању свих предузећа и свих банака без обзира на њихову способност за опстанак на тржишту. „Вероватно се поново догодило да је врло успешним стабилизационим шоком купљено драгоцено време од скоро го-

дину дана и да се у међувреме- ,

ну ништа ефикасно није предузело да би се отклонили хронични фактори инфлације, посебно када је реч о прилагођавању јавне потрошње фискалном капацитету привреде“, каже се у анализи Института

економских наука. ~

ИЗ ТЕКСТА ЧЕШКОГ ПРЕМИЈЕРА ВАЦЛАВА КЛАУСА „СЛОБОДНА ТРГОВИНА, СЛОВАЧКА M МЕРКАНТИЛИЗАМ У НАС", ОБЈАВЉЕНОГ У „ЛИДОВИМ НОВИНАМА"

Слободном трговином против национализма

Обичан грађанин Чешке Републике не чита статистичке годишњаке и зато не зна да смо за првих девет месеци ове године извезли у свет робу у вредности 3015 милијарди круна и да смо увезли робу у вредности 3031 милијарду круна. Извозни дефицит од 1,6 милијарди круна покрићемо приходима од служби и огромним приливом капитала, никако на терет девизних резерви. Девизне резерве наше земље су, у истом временском периоду, порасле за половину. Обичан грађанин Чешке Републике такође не зна да је наш извоз у Словачку чинио 15, одсто укупног извоза, а увоз из Словачке 15,6 процената укупног увоза и да се трговински биланс са Словачком за првих девет месеци ове године свео на пасиву од 0,6 мипарди круна. Претпостављам, у овом тренутку, да обичан грађанин Чешке Републике прихвата слободну трговину као једну од најпозитивнијих институција модерног доба, да је смат-

ра једним од елемената уједињења људских заједница и једним од узрока деполитизације односа међу појединим земљама (и грађана тих земаља). Слободна трговина је начин за ненасилну интеграцију људи, континуираним током трговинских трансакција. То је најделотворнији пут минимализације конфликата и гушења свеприсутног ускогрудог национализма. На крају крајева, нема грешке да крај 20. века карактерише колапс земаља које су учиниле све да се изолују од света и да живе у аутархичној средини, и, с друге стране, победа оних земаља које су се ка свету отвориле.

Познати су, наравно, и протекционистички аргументи, а доста тачно их је још пре 150 година формулисао отац протекционизма, немачки економиста Фридрих Лист. Године 1841, у књизи „Национални систем политичке економије“, указао“је на три главна разлога за делотворност протекционизма, и данас актуелна:

— одбрана и заштита такоз-

ваних „инфантилних индустрија“, око којих би држава требало да постави непробојне царинске баријере како би их привремено штитила;

— брза индустријализација, да земља не би пољопривредно заостајала, да не би извозила сировине или их обрађивала на ниском степену технологије и инвестирање у модерне технологије;

— приоритет националног интереса (насупрот космопо-

литизму заступника слободног тржишта), односно, жртвовање појединца за више националне интересе. Примедби упућених оваквом начину мишљења било је током свих 150 година, више него доста — од критика Листове визије немачког националсоцијализма (од Бизмарка до Хитлера), преко уверења да је држава неспособна да одлучује да ли је неко предузеће заслужило помоћ или не, све до социологистичких аргументација да су протекционистичке предности лаке за идентификовање, док су трошкови више-мање скривени, из чега произилази да су предности на захтев политички јаких група увек ишле на штету политички неорганизованих. Верујем да су ови аргументи за већину читалаца убедљиви и зато их нећу даље бранити. Мучи ме нешто друго. Мучи ме то што овде преовлађује став да су наши економски односи са Словачком претежно меркантилистички. Стално слушам критике да из Словач-

ке више увозимо него што у њу извозимо, да Словачкој више плаћамо него што она плаћа нама, а да се притом никад не запитамо зашто наш потрошач има више словачке робе него словачки наше. Зашто нам на нашем тржишту сметају словачки производи а не неки други2 Када они не би били тражени, наши увозници их сигурно не би довозили а пошто је потражња за њима велика, они само поспешују наше тржиште.

Ни са једном земљом на свету немамо стопроцентно уравнотежену трговину. Са неким земљама то већ траје дуго и са већом разликом него са Словачком. Из Русије увозимо нафту и земни гас, а увозимо прилично мало. Сваког месеца плаћамо Русији далеко више него Словачкој, а да то никоме не смета.

Имам осећај да је крајње време да Словачку прихватимо као било коју другу земљу.

Припремила: Јасна Шарчевић