Борба, 12. 12. 1994., стр. 20
ша :
“+, 67 Е ' y Новом С 4
161
УМЕ И звати ава 554
PIN
POVRATAK EDVARDA OLBIJA HITOM „TRI VISOKE ŽENE“
ispovest usvojenog sina Pulicerovu nagradu (treću po redu) opa) 66-godišnji dramski pisac dobio je za komad u kojem je posegao za sopstvenom prošlošću e Kritičar londonskog „Gardijana“ Majkhl Bilin-
gton opisuje danas Olbija kao „ozbiljnog profesionalca, rođenog predavača i аиђоко игпе- |
mirenog Amerikanca“
Kažu da u američkom životu ne postoji drugi čin: drugih činova u poslednje vreme nema mnogo ni u američkim dramama. Ali, jedan izuzetak od tog pravila je 66-godišnji Edvard Olbi. Posle
incijalnog uspeha šezdesetih go- ·
dina komadima „Priča iz zoološkog vrta“, „Američki san“, „Ko se boji Virdžinije Vulf“ i „Osetljiva ravnoteža“, činilo se da je njegova karijera u nezaustavljivom padu. Nastavio je da piše, predaje i režira, ali je tek sa „Tri visoke žene“ njujorškim hitom za koji je dobio Pulicerovu nagradu (treću po redu), ostvario jedan od najimpresivnijih „kam-beka“ od Lazara naova-. mo, piše pozorišni kritičar londonskog „Gardijana“ Majkl Bilington. 5
Koliko je ponovno zadobijena naklonost koju je Olbi stekao sa „Tri visoke žene“ posledica činjenice da je posegnuo u sopstventi prošlost? Edvard je bio usvojeno dete koje su odgajali Rid Olbi, vlasnik lanca vodviljskih pozorišta, i njegova dominantna supruga Fransis, koja je od muža bila tridesetak santimetara viša i 23 godine mlađa. A u komadu postoji 92-godišnja autokratkinja, jednostavno nazvana A, koja stalno priča o razlici u visini i godinama između nje i njenog pokojnog muža.
„To je baš čudna koincidencija,“ kaže Olbi smeškajući se. „Istina je da me je usvojila ta visoka i moćna žena, da sam bio nesrećan, bežao od kuće više puta i konačno u 18. godini definitivno napustio dom. Želeo sam da napišem komad o Fransis koja je bila složena i dominantna
osoba, ali sam na kraju izmislio ovu ženu, u potpunosti koncipirajući njen lik na postojećoj ličnosti“. - Olbija je teško klasifikovati. „Priča iz zooioškog vrta“ i „Američki san“ su brzo proglašeni delom tradicije književnosti apsurda. „Ko se boji Virdžinije Vulf“ je i porodična drama u stilu Judžina O” Nila i alegorija o američkoj naciji. A „Osetljiva ravnoteža“ realizam meša за 50cijalnom parabolom. Ali, bacajući pogled na čitavo Olbijevo delo, u njemu vidim, kaže Bilington, neprekidnu kritiku Amerike: njene zavisnosti od iluzije, njenog ogoljenog materijalizma, njenog gubitka ljudskog kontakta. „Smatram da su sve definicije
Jufarje slušanje Baha razbistruje um: Edvard Olbi
ograničene“, kaže Olbi. „Budući da živimo u post-egzistencijalističkom dobu, svako ko piše interesantno skoro po definiciji pripada tradiciji apsurda. Ali pozorišni komadi takođe moraju da budu korisni, ne samo dekorativni. Želim da odem u pozorište i da se tamo promeni čitav
moj svet, a vrednost do kojih držim budu dovedene u pitanje. Želim da pred sobom imam ogledalo koje kaže: „Ovo je život koji vodiš, i ako ti se on ne sviđa, zašto nešto ne promeniš?“. Da li zaista moramo da pravimo razliku između društvenog kritičara i apsurdiste?“ =
Olbi insisitira na tome da ima mnogo više pitanja nego odgovora. „Dramski pisac, kaže on,
znači tri stvari. On je pisac koji,
za razliku od romansijera, mora da kreira potpuno uverljiv dijalog. On je kompozitor koji mora da orkestrira zvuk i tišinu, i stoga on mora da sluša muziku da
bi podesio svoje uho: jutarnje”
slušanje Baha razbistruje um na isti način kao i kafa. Možete biti dobar dramski pisac i biti bez sluha — kao na primer O'Nil ali da je bolje čuo, on bi bio još važniji autor nego Što jeste. Dramski pisac, međutim, treba takođe da bude i vizuelni umetnik, jer je drama, između ostalog, i niz pokretnih slika.“
Na kraju razgovora, ispostavlja se da je Olbi ozbiljan profesi-
onalac, rođeni predavač i dubo-·
ko uznemireni Amerikanac. Ali, on ima i lukav smisao za humor. Upitan za poreklo naslova” „Ko se boji Virdžinije Vulf“, on objašnjava kako je ranih pedesetih često posećivao jednu birtiju u njujorškoj Desetoj ulici, gde je
ta fraza bila ispisana na ogleda-—
lu iza bara. Kada je par godina kasnije seo da piše komad koji je trebalo da se zove „Isterivanje đavola“, na pamet mu je iznenada pala škrabotina iz bara. „Znate li“, dodaje, „koji je bio originalni naziv drame „Tramvaj zvani želja“? „Noć pokera“. Ponekad, izgleda, čovek jednostavno ima sreće“. -
Pripremio: V. Marjanović -
SKUP NAJVEĆIH ŽIVIH PISACA ŠPANSKOG JEZIKA U VALJADOLIDU
Bez straha od pozajmica
O aktuelnom trenutku španskog jezika govorili su Ernesto Sabato, Rafael Alberti, Oktavio Paz, Karlos Fuentes, Augusto Roa Bastos... e Španci se ne plaše unošenja stranih reči u njihov jezih, jer je on toliko žilav i otporan da se teško može ugroziti & Hoće li se ostvariti predviđanje Umberta Eka da će španski jezih u dogledno vreme biti tretiran kao međuna-
rodni jezik
Krajem oktobra, u Valjadolidu, u Španiji, održan je skup najvećih živih pisaca španskog jezika i jezičkih stručnjaka, na kome se govorilo o „Aktuelnom trenutku španskog jezika“. Između ostalih, na skupu su učestvovali Ernesto Sabato ORO Rafael Alberti (Španija), Oktavio Paz i Karlos Fuentes (Meksiko), Augusto Roa Bastos (Paragvaj) i drugi. Svi su se složili u jednom: jezičke norme, koje propisuje neka institucija u ime očuvanja jezika i, dekretom naložena borba protiv pozajmljivanja iz drugih jezika, predstavljaju „katastrofu“ za sistem jezika koji se želi „očuvati“.
Preterana briga o jeziku i strah od mešanja sa drugim jezicima ne znači, međutim, da brigu o njegovom razvoju treba potpuno zanemariti. Stoga su pisci španskog jezika usvojili „Dokument iz Valjadolida“, koji predstavlja svojevrsnu zaštitu i odbranu kastiljanskog, književnog dijalekta.
„Najmanje što se može reći je da Špance ne plaši unošenje stranih reči u njihov jezik“,.piše povodom skupa u Valjadolidu
pariski „Le Monde“. Za razliku od Francuza, koji imaju gotovo paničan strah od tuđica — роsebno od „frangleskog“, kolokvijalnog govora, Španci smatraju da je njihov jezik toliko žilav i otporan da ga nikakvi strani nanosi ne mogu ugroziti. Oni strane reči prevode, prilagođavaju svom izgovoru, „hispanzuju“ ih bez ikakvog zazora. I taj proćes ne traje samo od relativno skorašnje invazije anglo-saksonskih izraza, koji se provlače u filmovima, reklamama i sportu: Kastilijanski je oduvek savršeno odolevao stranim „uticajima. Kao sećanje na osam vekova arapske okupacije ovaj jezik je sačuvao četiri hiljade, potpuno integrisanih reči, za koje malo ko danas zna da su arapskog porekla — sve one koje počinju slovom „a“: azul (plavetnilo) alcalde (gradonačelnik). Postoji takođe veliki broj francuskih reči koje su ušle u upotrebu kad je za vreme napoleonovskih ratova jedan član porodice Burbon bio vladar u Madridu. „To su nove realnosti, koje Španci prihvataju i — prilagođavaju ih svom jeziku, kaže Miguel Gar-
sao Posada, stalni književni kritičar lista „El Pais“.
Lingvističke debate koje se vode u Španiji nemaju ničeg sličnog sa jezičkim debatama u Francuskoj, piše „Le Monde“.
panci uopšte ne nameravaju da postave barijere stranim izrazima, niti da kodifikuju njihovu upotrebu u cilju zaštite sopstvenog jezika. Španci, prirodno i spontano u svom jeziku, imaju odbrambene mehanizme protiv njegovog kvarenja. Poznata iberijska živost i spontanost ogleda se i u prihvatanju svih stranih izraza, bez straha da će to uticati na razvoj jezičkog organizma. Jedini pravi problem koji se postavlja danas nije odbrana kastiljanskog narečja, već regulisanje njegove upotrebe kako bi se izbegle nekorektnosti. Čak i jezički čistunci, kao što je pisac Fernando Lazaro Kareter, slažu se u jednom: „Ne verujem da bi jedan prohibitivni zakon o upotrebi kastiljanskog jezika imao snagu pozitivnog zakona kojim bi se otklanjale greške. Ne može se kapija postaviti usred otvorenog polja“.
Najviši jezički autoriteti zadu-
“седе.
МОМЕ PRIČE DŽONA APDAJKA
Da li slučajno ili ne, junaci najnovije knjige Džona Apdajka liče na svog autora: U– dvadeset i dve priče zbirke „Posle života i druge priče“ (Ihe Afterlife and Other Stories, izdanje Knopf) na ·sceni su šezdesetogodišnjaci (ili tu negde) koje muče slične boljke. Većinom oženjeni po drugi put (ili treći) s pregršti odrasle dece koja su se odvojila i otuđila od očeva, s pozamašnom kolekcijom uspomena na minuli seks i uživanja. Čak i kada ih na sentimentalnom putovanju po Evropi — jedino „uzbuđenje“ koje im je preostalo — prate nešto mlađe supruge...
U svakom slučaju, nije neobično da likovi pisca zajedno s njim postaju zreliji i vremešniji. U odnosu na, recimo, likove ranijih Apdajkovih kratkih priča (setimo se „Razuzdanog erosa!“) No, ako su se ti likovi tokom tri i po decenije od pojave prve Apdajkove knjige priča „Ista vrata“ (1959) „ofucali“, to se ne može reći za autora i njegovu prozu, primećuju kritičari najnovije knjige tvorca „Beži, zeko, beži“. Prvenstveno zahvaljujući ironičnim, komičnim obrtima u dijalozima i naraciji koji stvaraju atmosferu opuštenosti, kao vrstu kontrapunkta čežnji ostarelih „zeka“, za onim što su izgubili. Neke priče —
Mema barijere ха fudice:
ženi da brinu o sudbini špan-
„skog jezika, kojim govori više od
350 miliona ljudi u svetu, ograničavaju se na to da preporuče neke jezičke norme. Španski akademici zalažu se za uvođenje čvrstih pravila, dok najveći broj pisaca i kritičara iskreno sum njaju u svrsishodnost svakog dekreta koji reguliše upotrebu jezika.
Nedavno je Kraljevska akademija prihvatila da se iz rečnika izbace grupe suglasnika Ch i Il. Zauzvrat ovom ustupku znak n ostao je u upotrebi, uprkos zalaganjima tehnokrata iz Evropske zajednice da se on povuče i zameni znakom iz zajedničke abePosle četvorogodišnjeg „rata“ španski akademici su odneli pobedu u ovom domenu.
Migel Garsao — Posada naglašava, pomalo se šaleći, da en-
až osfarelim dečkima: Džon Ap= dajk :
NOĆ ATI: 20 18
PONEDELJAK 12. DECEMBAR 1994.
Uspomene па seks
„Farma od peščanika“, „Druga strana ulice“ i „Crna soba“ — predstavljaju varijacije na iste teme: sredovečni junaci vraćaju se u blizinu, ili doslovno u kuću svog detinjstva (srećnog) da bi se suočili sa. dokazima vlastite promene u prostoru i vremenu.
I to je najviše što ostareli „dečki“ mogu sebi da priušte.
Ailberiti i Oktavio Paz
gleski mnogo više treba da se pribojava španskih uticaja, nego obratno.
Ovaj kritičar govori o svojevrsnoj „reconquisti“ (termin koji se odnosi na španska osvajanja američkog kontinenta), misleći pri tom na sve veći broj ljudi koji govore španski („hispanohablantes“) u SAD. Prema njegovim rečima, njih je u SAD već 35 miliona. Tim povodom je i Umberto Eko u časopisu „Cambio 16“ izjavio: „U veoma dogledno vreme hispano-američka dominacija biće tako jaka i značajna da će
— španski biti tretiran kao medđu-
narodni jezik broj dva. „Zar onda takav jezik u ekspanziji treba štititi bilo kakvim dekretom“, zapitali su se učesnici skupa u Valjadolidu i na to dali negati-
_van OdgOVOT.
Priredila i prevela Z. Banjac
e
BORBA |
«с