Борба, 21. 10. 1995., стр. 14
14 Субота — недеља 21—22. октобар 1995.
РТА
Милица Арежина Симоновић, директор Прве београдске гимназије
Петак, 13. октобар
Редован јутарњи ритуал радним даном. У 6.30 часова сам на ногама, будим моју Дуњу и док она отима последње секунде јутарњег сна, ја сам већ спремна. Из спаваће собе чујем прекоре мога мужа да престанем са парадним корацима по стану. Одговарам му да апстрахује своју маленкост од мојих корака и да се препусти чарима јутарњег излежавања. Звони телефон. Јавља се Бела, сестра моје покојне баке Анђелије, партизанка Друге пролетерске бригаде, која је 1942. године са 15 година из родног Мркоњића отишла у рат, преживела све страхоте и од 1945. живи у Београду. Плачним гласом ми саопштава да је мој рођени стриц Младен заробљен прили-
ком освајања Мркоњић Града... Та- ,
јац. Ћутимо обе. Напокон, долазим до речи и кажем: биће све у реду..., а пред очима ми пролази моје детињство, мој завичај, моји рођаци који су на фронту, мој брат од ујака Боро, који је нестао и ништа за њега не знамо већ два месеца. И некако слика мога стрица ишчезава, а у грудима заковитла туга и сузе грунуше. === = СЕ
Спуштам слушалицу и одлазим у школу. Осам је часова ујутро, сви професори су ту, настава се одвија нормално, теку састанци један за другим. У подне састанак са разредним старешинама матураната који 22. октобра крећу у Грчку на екскурзију. Маршрута је сјајна — класична Грчка. Да имам времена радо бих ишла са њима. Скрећем пажњу _ колегама на одговорност коју преузимају, али и на лепоту дружења са младим људима. Апострофирам оно што је битно, да виде што више, да своје знање које имају о старој хеленској цивилизацији провере на лицу места, да покушају да „ухвате“ духовни континуитет, да повежу епохе, културе, да се врате духовно богатији, а самим тим и сретнији. Завршавам састанак и одлазим на час код младе колегинице. Очајна што има трему, покушава да ми то и каже. Храбрим је констатацијом да сви нормални људи, кад јавно наступају, имају трему и да смо сви ми који се бавимо просветарским послом прошли те „сциле и харибде“ или их даље савлађујемо! Час приводи крају успешно. Задовољна и она, али задовољна сам и ја. Добила сам још једног доброг професора у Првој београдској!
Већ је 16 часова. Петак поподне и није баш инспиративан. Осећам се помало малаксало, али ми ђаво не да мира. Планирам своје обавезе за следећу радну недељу, отварам свој подсетник и додатна „депресија“ ме „докрајчи“. Дугови за обезбеђење школе, значи поново „јурцање“ за ловом, писање „љубавних писама“, телефони, виђања и тако сваке недеље, месеца, године... Али није ми жао! Имам још увек снаге и воље за то! Још увек постоје добри људи, који цене просвету и културу, који хоће и желе да помогну.
Имам сатисфакцију да је Прва београдска гимназија, једна од најбољих и најсређенијих школа у Ју-
гославији, али богами и у Европи, да не спомињем остатак света. То није моја оцена већ многих делегација и компетентних људи који су у овој години били гости наше гимназије. Ако није моја оцена, јесте мој уложен труд! Може некоме да звучи препотентно, нескромно, али како рече стари, добри Гете: „само су протуве скромне“. Нагнута над прозаичним __папирима, – чујем „цвркут“ пејџера, досадне машинице, али овај пут ми се јавља моја другарица Лепа Милићевић, министар здравља у Влади Републике Србије и предлаже да се увече видимо код нашег заједничког пријатеља Бујкета — на вечери. Прихватам позив радо. Остављам папире у фиокице, окрећем неколико телефона и кажем себи: ако је и од мене доста је! Долазим кући око поноћи. Чила и живахна за ускакање право у каду, а онда у кревет — најдражи мој део намештаја. Имам још толико снаге да се дружим са Исидором Секулић. Читам њен есеј о Балканском полуострву. Ту су стари Грци, Платон, Аристотел и Исидорин дух... Нисам усамљена, уосталом, књиге јесу за то да не будемо саМИ... |
Субота, 14. октобар
Кад сам се пробудила, имала сам утисак да је поприлично рано, али
то је због магле, која се стуштила ·
над мојим делом Београда. У 11 часова пре подне још увек ми се не устаје из кревета. Мојој породици шаљем поруке да сам жива, али не реагују. А и како би, кад свако од Њих. има прво себе, а онда мене. Моја · Дуња, која је осми разред, слуша неку своју музику не примећује да бар пола улице, такође, слуша њену музику. Иван, мој син, други разред Математичке гимназије, парира сестри тако што свира на гитари, а мој мили муж седи за компјутером и у таквом окружењу покушава да напише последње странице своје нове књиге „Спорт, капитализам, деструкција“. Не преостаје ми ништа друго него да устанем и сама себи скувам поодмаклу јутарњу кафу. Нема мени ништа без мене! Мирис кафе привлачи и Дуција за трпезаријски сто. Почиње разговор. Пада ми напамет да ће у новембру тачније 25. бити тачно 20 година како смо заједно. Смеје се и каже; зар нисмо већ сто година2 Остављам по страни подневну лепоту брачне дијалектике и предлажем му да заврши књигу данас, најкасније сутра, да бисмо у недељу увече прославили завршетак његовог рада на књизи а себе препуштам царству кухиње и спремању суботњег ручка. Дуња одлази са својим школским другарима и њиховом разре ном на Калемегдан. Сретна сам што се лепо друже. Поподне ми прича где су били, шта су видели и о чему су разговарали. Одлазим у њену собу, узимам игле за плетење и започињем џемпер. Долази зима, а она воли само џемпере које јој ја исплетем! Уз звекет игала настављамо започети разговор, где она више пита, а ја одговарам. Интересује је све, а нарочито моја љубавна искуства у њеним годинама. Улази моја мајка и каже ми да сам и ја таква била; радознала и самоуверена... Не примећујемо да је већ девет
увече и да смо запоставиле наше
мушкарце. Окупљамо се у трпезарији, спремамо вечеру, сретни што нас-"нико не узнемирава.
Недеља, 15. октобар
Дан који мање волим од суботе, јер је сутра понедељак. Јутарња кафа и новине. Звони телефон. Јавља се моја сестра Милена, судија у Привредном суду. Долази са својим сином Драганом десетогодишњаком, на недељни ручак. Позивам и нашу најмлађу сестру Стојанку, која станује у мом комшилуку и има сина Луку од непуних 6 месеци. Она је судија у Трећем општинском суду, а њен муж Слободан заменик тужиоца у Трећем тужилаштву. Сви смо правници, сем наших родитеља, па почиње правничко надмудривање. Сретни смо што смо заједно. Мали Лука је занимација наше
старије деце и док ми сестре прона- _
лазимо на Луки све мајчино, дотле зетови, „удружени“ против сестара Арежина „жале“ над својом судбином и покушавају, по ко зна који пут, да изразе лојалност нашим родитељима Боси и Драги, не би ли их бар они разумели.
Недељни породични скуп се увећава доласком Игора, Дуцијевог, сина из првог брака. Игор завршава режију, има 23 године и једну лепу и паметну девојку. Почињемо разговор о режији. Питам га, да ли га овај наш скуп асоцира на неки Фелинијев филм. Смеје се грохотом
као и његов отац. Клима потврдно _
главом и каже да бисмо били сјајна екипа. Шалу на-страну, Игор је је-
дан изузетно, паметан и образован _ млад човек, који има талента и иде- -
је. Иван и Дуња га воле, он им импонује и врло сам сретна што га имају. Кад сам га упознала имао је 3 године, а сада је млад, леп човек, који ме подсећа на руске интелектуалце с краја 19. века: паметни, лепи и бунтовни.
Понедељак, 16. октобар
У колима до школе размишљам о мојој деци, али и о мојим ученицима. Колико је васпитање леп и тежак „занат“. Своју децу васпитавамо више емоцијама, можда, него разумом, а школску више разумом. И за једно и за друго потребно је много љубави и стрпљења. Улазим у школу и сручи ми се прегршт поздрава мојих ученика са: „Добро јутро, директорка“. Одговарам им насмејана и задовољна. Из теоријске медитације пребацујем се у реалност школске атмосфере и по ко зна који пут откривам чари школског живота.
У згради на Студентском тргу 15, ми из Градског руководства СПС примамо кинеску делегацију од 9
чланова, међу којима је и њихов“
амбасадор у Југославији. Политички разговори, а после заједничка вечера. Мој став је јасан — левица је епохална могућност човечанства и ми на левици треба да сарађујемо и критички преиспитамо одређене појмове, који чине теоријску мисао левице. Критички се обрушавам на псеудо-вредности, које нам Запад великодушно шаље у огромним количинама, било кроз филмове, рекламе, књиге. Та духовна сида разједа, уништава духовно ткиво једног народа. Решење је у реафирмацији сопствених култура наших народа, као и на реафирмацији универзалних људских вредности, за које се, иначе, левица залаже. Имам утисак да су наши другови из Кине задовољни мојом елаборацијом, а акои нису нећу се љутити, одавно сам схватила суштину имања става што не значи истовремено и имање непријатеља, ако другачије мис
лиш. Разилазимо се око 1) увече, уз наду да ћемо се поново срести.
Уторак, 17. октобар
Радосна вест! Моја другарица др
Каћа Лазовић, градски министар за образовање, добила је Доситејеву награду — највише признање, које један просветни радник може да добије. Радујем се, јер је то признање наша Каћа одавно већ заслужила. Виђамо се и правимо план како да окупимо све нас „доситејевце“ (моја маленкост је добила прошле године), и да покушамо заједничким
"снагама да проширимо хоризонте
педагогије!
Одлазимо на заслужени ручак и даље „терамо“ око и у вези са школом. И једна и друга волимо младе људе и своје професионалне животе везале смо за њих. Констатујемо заједничку бољку, која нас мучи недостатак изазова за младе људе, али решење је, како бар ја мислим, управо у новој педагогији. Шта свака генерација јесте, види се најбоље у њеном односу према универзалним људским питањима и несрећама. Док постоји и тај осећај бриге и ми ћемо постојати! Нема вере у будућност без изазова у педагогији,
тако мислимо обе!
Среда, 18. октобар
· Напокон, самит нас заслужних за“ проглашење Прве београдске тимназије СПОМЕН — школом Господа јован Секулић, Душко Па-
-падопулос, колегиница у пензији
Бранка Петровић и моја -маленкост.
· Сјајни људи, интелектуалци, заљуб-
љени у Прву београдску и ја са њима. Радимо на изради публикације, која ће да садржи све оно што смо. пронашли у вези са богатом традицијом наше школе. Прича о Првој је и прича о култури и просвети српског народа. На потезу је и стварање СПОМЕН — библиотеке, где ће на једном месту бити све оно што су великани, који су прошли кроз нашу школу, написали и оно што су друти о њима написали. Идеје прште, пијемо пићенце за наше здравље, за лепе идеје, али и за њихову реализацију. Захваљујући Првој београдској, стекла сам неколико правих пријатеља!
Четвртак, 19. октобар
Дан са доста партијских обавеза
- и састанака. Издвајам саветовање
на тему: „Садашње стање здравствене заштите у Србији“. Уводничар је др Лепа Милићевић, такође ученица Прве београдске... Лепа је одушевила и мене и своје колеге јасном концепцијом, кад је у питању суштина здравствене заштите у Србији.
Нас две смо се после добро обављеног посла частиле дружењем са нашим пријатељем Бујкетом!
Скоро је поноћ и покушавам да заспим. Сутра је 20. октобар, дан ослобођења Београда. Београд — персонификација борбе за слободу, али и персофиникација слободарске традиције српског народа. Размишљања о Београду, терају ме на размишљање о нама! Упркос свему, издржали смо! Мир је на домаку! Свет који нам није наклоњен, свет који себе сматра хришћанским, јер понекад иде у цркву, који себи ласка да је хуман, који је правду заменио силом, мораће нам признати једно: победу! Моралну и сваку дру“ гу! Београде, срећанн ти празник и лепо сањај!