Борба, 21. 10. 1995., стр. 15
нелељна 90008
Субота — недеља 21—22. октобар 1 5
TERRA NOSTRA
~
Теодор Анђелић
Од једног шали склоног пријатеља, поп-певач народских Драган Којић Кеба добио је за рођендан, прича, козу. Пошто није знао шта с козом одлучио је да је и он неком поклони: Каже: објављен је телефон за козу на Трећем каналу РТСу
емисији „ЗАМ“, Кеби се јавило ви-
ше од пет стотина људи. „Тек тада
сам схватио сву драму овог народа“. _
Јављале су се чак и организација Црвеног крста. Коза је на крају отишла у руке једној старици прогнаној из РСК.
Не бих сада да уопштавам па, yMecTO terra позша, да напишем: коза ностра. Поред осталог и зато што смо с козама вазда имали невоље. један од највише критикованих закона у историји екс-Југославије био је закон који је, уз посебну: подршку Ј. Б. Тита и Лазара Колишевског (коме су козе „појеле цело родно село“), после Другог (светског) рата једва прогурао министар Васа Чубриловић. Закон је строго забрањивао држање коза (аргументи: „Месо им је слабо, млека дају мало а све побрсте!“).
Када данас пишем „коза ностра“ желим дакле посебно да испупчим социјалну ситуацију: једни заиста немају ништа друго до ли поклоњене козе, други, који имају све друго, настоје, чак и методима коза ностре да- прве, макар само материјално, држе, трајно, што даље од себе.
Лично верујем да ће наш целокупни политички живот, нарочито страначки, морати у средиште да стави управо социјалне перспективе грађана: ко то не буде учинио брзо — на време — испашће из страначког живота тако лако као да у њему никада није ни био! А о државном да и не говорим!
Гласно О ТИШИНИ
Ни(туко не зна шта ће бити! Ваљда је зато и иначе велика радозналост за археологију наше буду!ности толико, природно, превелика, да се може ваљано изразити са-
ПРВЕ ЕТ лат ит ME CJ |) MA MH 1 PL MR M 8. 83 "# % ве
побили иг 1 Е
m 48 s M itME E. m 98 1. E 64 Mr YO S
Ни рог ни коза не лажу!
Ф Средиште: социјално. Барања и западни Срем. Суштина рата у Босни.
> Поражени пишу о победницима. Црнци долазе.
мо гласном тишином. Зазор с којим се — и у јавности — прати ситуација око сремско-барањске области сав је сконцентрисан у питање: хоће ли бити (новог) рата2 Нико га не жели — посебно не људи у Барањи и западном Срему — али, осећа се, овога пута не би било дезертераЧак ни „дезертерских странака“
3. Марксизам и мраксизам
И тако, следећи на листи за одлазак је Торвалд Столтенберг. Отишао је Акаши, Овен, Венс, КаринTTOH... у
Нико од њих није ипак отишао тек због „својих изјава“, мада сви траже баш изјаве због којих су морали отићи.
За лорд Овена се верује да је прекардашио када је рекао: „Вашингтон увек храбри хрватске и муслиманске ратничке илузије кад год је мир на помолу“.
Харис Силајџић га је због тога назвао „српским адвокатом и дипломатским шљамом“.
Овен је углађено узвратио: „Муслиманско руководство је гомила корумпираних медиокритета“.
Карл Билт није доживео несрећу као Роберт Фрејжер, али је зато изјавом да би „Туђман могао да одговара за ратне злочине над Србима у Крајини“ постао несрећа (и персона нон грата) у Хрватској.
Торвалд Столтенберг је, верује се, такође прекардашио када је, 31. маја 1995. пред норвешким Саветом за избеглице објаснио: „У Босни није реч о етничком сукобу, јер су историјски гледано, босански муслимани и Хрвати — заправо Срби, који су променили Бога, односно веру“.
Ова изјава је земљотрес у Сарајеву и Загребу: у седиште УН одмах је послат захтев за опозивом копредседника. (Звонимир Шепаровић, некадашњи хрватски шеф дипломатије „открио“ је да је „Столтенберг у ствари само део деценијама
пут ла тоа
припреманог терена за освајање великосрпског концепта“).
Највише је ипак вике у сарајевској штампи: Торвалд Столтенберг је, алаха ми, ортодокс — ортодоксни марксиста. То зато јер: „Суштина рата у Босни је заправо економске природе: сиромашни српски сељаци побунили су се против богатих муслиманских земљопоседника
"потпомогнутих још богатијим исламским земљама“. ;
Што јес' јес': ко се сећа — то је марксизам! Али ортодоксни марксизам нема везе са „ортодоксним православљем“. И то је случајност!
Фуснота уз Џона Вејна
Ни ја нисам од оних који обожава историчаре који су више Срби него историчари. Свака их нација, у сваком периоду, уосталом, има.
Али не иде ни, ту и тамо, којекакво _
претеривање по коме Срби уопште не могу ни да буду историчари Срба. Поготово не сада, каже се, када губе, а историју вазда пишу само победници. (Синиша Ковачевић: „Нема веће истине од фразе да историју пишу победници. То се догађа свуда и у сваком времену: код
Француза, Американаца, Енглеза. А .
најбољи доказ — историју Америке писао је Џон Вејн“...).
Ја мислим да су најбољу историју, чешће него што се „очекује“, посебно историју победника, писали поражени! У нас је за то парадигма Владимир Дедијер чије је дело „Сарајево 1914“ чак не само. најбоље његово него и уопште о томе. Сличан је и случај Латинке Перовић која, такође после пораза у политици, тзв. методом модернизације, преорава историју Србије тако да је у њој већ оставила трајне бразде. И „у свету“ је тако. Узмимо, на пример, историју Руске револуције. Сви (2) смо је ипак, кад се све сабере, много више учили од пораженог Троцког него од његовог победника Стаљина. =
А што се тиче Џона Вејна, чини
миљи RA те зе =
ми се да је и то тачно. Само, и он је у вечна ловишта одјахао као поражени од Серђа Леона!
Тамо далеко
Пошто је крај суђења Џеју Симпсону (црнац) у САД гледало више људи него спуштање Американаца на месец, и пошто је Колин Пауел први црнац кандидат за претседника САД, на ред је, природно, дошао и господин Луис Фаракан. Црнац који о себи мисли у множини — „ја — црнци“.
Аналитичари се питају: да ли он помирује или уноси раздор2 Да ли изазива поделу мишљења или позива на заједништво Луис Фаракан, организатор вашингтонског марша милиона црнопутих мушка» раца одржава осетљиву равнотежу.
Фараканови позиви на самосталност, самопоштовање, дисциплину и живот без дрога и криминала наилазе на одобравање. Али, његова порука садржи и приказе непријатеља, јевреји су демонизовани, католици, белци и хомосексуалци су ниподаштавани, баш као и жене. Уместо програма који би се темељио на оснивању грађанских савеза који би превазилазио сукоб разлика, он доноси програм црначког ратног сепаратизма.
Црно и бело се разилазе. Америчке расе су интегрисане на радним местима, али их у приватном животу деле читави светови. Ову поделу Фаракан користи као извор моћи новог покрета коме је стао на чело.
Ово је анализа коју преузимам из немачког „Дојче веле“. То с интеграцијом на радном месту и дезинтеграцијом у приватном животу однекуд ми је јако познато — дуго сам боравио у Немачкој. Проблем дакле није расни. Реч је о начину живота. Он ће остати исти и ако Колин Пауел победи, па чак и ако се обнови суђење. Џеју Симпсону. Јер, тај начин и такве евентуалности аутоматски апсорбује. Зато и успева. Зато постоји.
OM. o ар