Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 117

мишљати: да ће Симо бити учитељ дичиом сриском пјеснику, јуиачком владару витешке Црие Горе: вдадици Петру Петровићу Његошу? — Та да ли су мислили Срби Сарајлије: да ће таки великаи-пјесник угледати први зрачак свјетлости у њиховој средини; да ће таки славуј српске величине први гласак живота пустити, под високим брдом Требевићем ? — Да ли су помишљале Сарајке, да ће таког јунака Српкиња Сарајка српским млијеко задојити и српском га пјесмом успављивати у красноме шехер Сарајеву? Србадијо поносне Босне и кршне Херцеговине! Да ли си и ти могла замишљати: да ће син овијех земаља разиијети славу по васцијелом Срнству и образованом свијету? Не! У ономе тренутку, када је Симо првп знак живота иоказао, — нико није знао: да ће се „Симом Сарајлијом" поносити Српство Сарајева; поносити Србадија Босне, ан кршне земље Херцегове; поносити васцијело Српство, без разлике у ком крају живи: ил' то би било у славној Србији; ил' у Црној Гори витезова; ил' у бившој српској Војводини: у китњастом и дијепом Сријему, плодној Бачкој и равном Банату; у Хрватској ил' у Славонији; ил' у Лици земљи брдовитој; у питомој земљи Далмацији; ил' у Боци земљи тих граштака; ил' у красном граду Дубровнику; дједовини Старој нам Србији; ил' у оној земљи Маћедонији, гдје се и сад српсгса ријеч чује, гдје се разлијеже гласак српске пјесме, гдје се и сад „крсна свијећа" служи обиљежје да су и они Срби! — Не пита се од кога је краја, већ: је ли Србин и српскога рода и правога српског осјећаја — сваки ће се поносити Симом, Сарајлијом, српскијем пјесником, спИсатељем, нашим књижевшхком, дичним борцем а и заточником српске славе и српске слободе! — Та Симо је српскоме народу од својијех дјела нанизао: красан низак српскога бисера, у коме се иајдивније бдиста алем камен: „дјело Србијанка", гдје је Симо вјерно опјевао све јунаке и борце витешке, који но су крвцу прољевали од године 1804. до године 1815. — Љегова је такође заслуга, што нам је у доста дијепом руху написао српску историју, која нам даје јасну слику ондашњега стања. Та вреда српска крвца гонила је Симу и на бојно ио.ве, гдје се уз остале борце, у редовима „голих синова", борио за права потишћенога народа српског: „за крст часни и слободу златну". Он рано премину, тек што је 57. годину наступио — а Српство би Симо обдарио још са којим радом ваљанијем! — Он премину у Биограду 30. дец. 1847. г. Срби браћо! Ето таком великану, захвално Срнство, мисли подићи споменик у Сарајеву, као видљиви знак: поштовања и благодарности; — знак нашег српског поноса и сјећања на дичног пјесника, Чубру Чојковића, као што је Симо често сам себе називао. Срби браЂо! Онај народ има будућности, има удјела у светској историји: који се сјећа својих сдавиих, заслужних, великих мужева; цијени њихов користан рад, њихову