Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4 и 5

Стр. 141

ствена, која треба да у хришћанској добродјетељи напредује, а не у гријеху. „душекш-к челок-бк-к не Пј|'['Е/И.1ЕТ1» ГОЖЕ ДУ\*|1 Ио Ж |'а, К)ј)ОД(ТКО СО €/И^ бЕТк И ИЕ /ИОЖЕТ1 ЈЛЗ^.И^ТИ, ЗЛНЕ дв^ОКН^ КО(Т/ Л з У е Т[ а ' ; 5 — вели св. апостол Павде (I. Кор. гл. 2. ст. 14.) Трудови црквени не могу на њега благотворно упливисати. кад он никад у цркву ие долази, да слуша науку црквену, да прима тијело и крв Господа Исуса Христа и да му се моли; него само форме ради долази да се с ким разгов.ори, да види свијета, или просто из обичаја, — види гђе други иде, па и он. Тако они вјерују и уважавају и све остате хришћанске тајне, прописе црквене и у опште сву црквену науку. То незнање и то невјеровање јесу узроци њиховим сумњама. Таквима је Псалмонјевац лијепо казао оним ријечима: 0у:т,1 и /иУтг, и не козг.шго.нот-к; очн и/и ^тт,, и не узрлт-к : Оуши и.иКт-к, и не оуммшлт-к ; ниже ко егтк д $х "к к-к угт^^-к иук (Псал. 184 ст. 16 г. 17.) Таково поступање људи према вјери хришћанској и истииама те вјере иоказује, као да они приписују себи власт над вјером, јер то се лако закључити може отуд, што сами хоће да тумаче истине хришћанске ио своме разуму ; да неке примају, а неке одбацују ; у опште да их удешавају онако, како би се са њиховијем „душевним" животом слагале. Али православна наука, коју предаде Госиод Исус Христос својим Аиостолима, преко њих св. оцима и учитељима црквенима, — нризнаје само васељенску цркву, којом невидимо Дух свети управља, за врховиу. Појединци не могу иматн ни најмање власти над том науком. Кад би сваки тумачио вјеру онако, како хоће, онда од вјере миром и љубављу увјенчане, постало би само неко оруђе људске гордости, страстних тежња, итд. Да не би тога било, постоји по наређењу божијем и иримјеру св. апостола, суд васељенске цркве као највиши суд. Човјек, који је загазио у сумњу, противну правој вјери, обара и саму вјеру, па пошто се то са њим збива, онда он колеба вјеру и у другима, с којима у додир долази. Ако се ко одао, да само свом тијелу угађа, ни најмање не старајући се за своју душу, па још тврдо држи, да је то главна цијељ људског живота, онда му је лако помишљати, до се и други старају само за свој земаљски живот. Па ето и ту јаког ослонца сумњи. Тако бива у животу и раду људи, који су духовно мртви. Много пута онн поколебају и друге

који су слаби у вјери, те и ови пођу њиховијем путем. ПГга внше, често пута употребљавају они свакојака гадна средства, да и друге к себи обрате. То су они неприј атељи људског спасења, у којима ђавољски дух дјелује и који рђавим савјетом, исмијавањем, ружењем и злостављањем убијају слабе у вјери. Са свијем друкчије то бива код правих хришћана. Проникнути истинитом науком Христовом, не обрћу главу своју на другу страну. Они се не поводе по туђим учењима; они не сумњају у бежанственост науке хришћанске, у чудеса, пророчанства; онп признају св. тајне, као спасоносне у опште, н да у њима обилато дјелује благодат Божија, ЈБубав према Богу и нрема другима створила је од њих „божије људе," који не заборављају оне ријечи св. писма: [в.инлигл дл не .иннт-к гакш при/ИЕТт* что ш Богл" (Јак. ГЛ. 1, СТ. 6—7.) они сумњају, али само дотле, док се о нечем не увјере. Сумња је њихова спасоносна, јер руковођени св. Еванђељем н црквеним учењем траже праву истину, одбацују неистину; траже оно што је добро, одбацују што је шкодљиво, алн не само за тијело, већ и за душу. Кад је хришћанин познао истине вјере онако, како их је дужан знати и у колико их може знати, он остаје сталан у њима. Цнјелог свог живота дјела и ради онако, како му закон божији налаже. Све биједе и несреће не могу га одвратити од своје вјере, као што каже ап. Павле: „ко ће нас раставпти од љубави — в ј е Р е Божије? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? илп мач. Јер знам јамачно, да нн смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства ни силе, ни садање, ни будуће, ни висота ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојпти од љубави божије, која је у Христу Исусу Господу нашем. (Рим. гл. 8, ст. 35—39.) Кад те све непогоде не могу одвратити правог хришћанина од праве истине, онда може ли га одвратити неоснована и лажна сумња? Но треба и то напоменути, да човјек не мозке умом својим постићи све тајне вјере, као на примјер: тајну о тројчиности божијој, тајну ваплоћења Сина божијег, итд. него их је дужан без даљег испитивања примити к срцу онако, како му пх откровење казује. Сам Спаситељ говори својим Апостолима: „н^гтк кише рлз&н^ти 'КрЕ.ИЕНЛ Н ,|^ТЈ, 1ИЖЕ ОтЕ[Ј'К П0/10ЖИ КО [К0ЕИ К.1.НТН (Дј. ан. гл. 1. ст. 7.) То непотпуно схваћање