Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 146

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

вини, те им се баш доликују име ками , јер су мало бољи од камења, каонути што су на њима ријетки знакови. — Уз Раму сам за тијем ходио и ходио, те гледао стеКке, ал' су то ками каонути ками, баш како их зове наш пријатељ др. М. Хоернес топо1Шта, те нам' они само то причају да је онђе био првобитан народ, па водио убојито коло с вепровима, међедима, вуковима, јазавцима итд., а тога је ту иодобро и дан данашњи. У Прозору ме обрадовала она кула с градином; а у Шћиту неки старобосански утарди и неки римски натписи, па и утарци из кршћанске доби за древнога османскога прогонства. Из Прозора сам стигао у Ускопље, у Горњи Вакуф, гдје ме слободно нијесу изненадили стећци, но само својом величином. Из Вакуфа сам кренуо преко Вранице планине, а да само промишљам испод онијех големијех јела о слави Римљана, кад су копали злато онгдје ш топге ВиШшо. — У Фојници ми је дала посла она малена, ал' лијепахна збирка старина у библиотеци отаца фрањеваца. — Из Фојнице ћу у Грожђане, гдје је Дидов до, а на Лужанима су два најголемија стећка

(баш слика и прилика онога грдесије топоШа на Павловцу), а баш што сам досад видио, ал' је ето само на једному оскочен вијенац. И да су се само одалечили педаљ од осталијех познанаца у Ускопљу. — У селу Топлици само су се два три одалечила од оне познате неруке, а остали су слични стећцима у Рами. На Тарчину ето опета виђам укресана јунака на коњу, јелицу итд., па нас то увјерава, да се опета ти стећци хитају под руку с онијем у. Херцеговини. На Блажују је мало или нимало стећака, а об осталому ће судитн вријеме, јер оно мало клачодерине уз два или три камена јецкају као малено дијете у колијевци. Врело Босне остало ми је са стране, а Сарајево ме притекло, каонути наша нова — А(1 Маћпсет. 1 ) х ) О стећцима и старинама у источној Босни и Херцеговини (што сам прегледао год. 1887. иза одласка из Сарајева, гдје сам био гостом само за мало дана) писао сам у различитијем бројевима „Виестника Хрватскога Аркеологичкога Друштва", а преглед ћу још о свему по тенану написати, по свој прилици у Виестнику, а то, кад се објелодане најзнаменитији старобосански жатписи по свој Босни, Херцеговини итд.

Одуговлачење посвећеља бококоторскога епископа г. Герасима. (Прилог к историји српске цркве у аустро-угарској држави). Од Димитрија Руварца. Како у „Шематизму православне епархије

Бококоторске, Дубровачке и Спичанске" стојн просто назначено, да је епископ исте епархије Његово Високопреосвештенство г. Герасим Петрановић, наименован био за епископа 26. фебруара 1871., и да је тек 9. маја 1874. посвећен био за епископа, без да се навело, за што је толико дуго времена протекло пзмеђу његовог именовања и посвећења за епнскопа, ннје чудо, што многи не знају за узрок тога одуговдачења. С тога смо ради, да овдје у кратко наведемо и узрок тога одуговлачења, а под једно да изнесемо на јавност два значајна прилога, односећа се на то одуговлачење, која до сада нијесу објављена била, и која у неколико могу послужити као грађа за потоње писање историје установљења бококоторске епархије. С пристанком српског епнскопата српске карловачке митрополије, царским ријешењем од 26. фебруара 1871. установљена је бококоторска

епархиЈа и за владику њеног оуде наименован дотадашњи архимардрит Герасим Петрановић. Како су дотле дотадашње далматинске српске владике били у Карловцима посвећивани од српског митрополита — патријарха, тадашњи администратор карловачке митронолије г. владика Арсеније Стојковић, био је у два маха умољен и позиван од бечке владе, да посвети г. Герасима за епископа. Ну он ставивши се у договор са осталим епископима карловачке митрополпје, одговорио јој је и 4. априла и 12. маја 1871., да се на основу 34. апостолског правила и 9. правила антијохијског сабора, а и на основу постојеће праксе у карловачкој митрополији за вријеме упражњене митрополитске столице, не може ништа важнога без митрополита чинити, и да се ни сами нижи редови у дворском монаштву не могу унаприједити, а камо и да би се могао неко по-