Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4 II 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 161

„Очевидац видовданске проелаве на Видову Врху Ерцег-новски градоначалник дични и ваљани Срб г. Шпиро Гојковић — покренут сјшским и хришћанским осјећањем завјешта овој цркви завјет: да се сваке године на Видов дан чини спомен погинулнм косовскпм јунацима а то је овдашње Србе толико задовољило, да ја нијесам у стању овђен ни опнсатн, јер помињање за вјеру и своје отечество јунака косовских узноси нас у мјеста света и славна, па свако и повиче: „Бог да их прости." Оволико наппса за сад о цркви на Видову Врху пречасни парох те цркве Василије Новаковић. Труд око подизања овога храма, заслужује сваке хвале, но ја ћу овђен изрећи не само народу но и њпховпм пастирима, који свукуд бнјаху први, а то су: преч. пар. пз Мокрина Лазаревпћ и нз Крушевица Новаковић. Они чиннше, као Срби и духовни пастири, те дјело започето, дјело добро и благо, дјело Српско и Хришћанско слозкно почеше и довршише. Нек им је Српска хвала. Сад се можемо овђен сви запитати: одкуд и зашто назив овој цркви: „Видова" или пак зашто да се зове овај врх: „Видов-Врх"; или најзад: да лн се бријег зове по имену цркве или се црква доцније прозвала по имену бријега, и од кад се протеже то име, и да ли има какове свезе са Косовом и „Видов-даном" ??? На сва ова питања одговориће нам учени људи, а то су: госп. Лазар Томановић уредник „Нове Зете" н Ј. Вучковић проф. у Задру. Нрви је писао у „Стражилову" (1888. г. Н. С.) о овоме (Наста О

етародревном мјесту српском, а други је узроком тијем у „Извјешчају о православном богословском заводу у Задру за школску годину 1888—89.", у уводном чланку расправно: „Свети Вит" (Видов-дан). Једно питање из агиологије православне цркве. Расправио проф. Ј. Вучковић." Из ове расправе повадпти што је најглавније ннје могуће, јер је све: најглавније. Зато би добро учинио „Источник", кад би обје расправе прештампао. Ја ћу пак овђен само завршетак поменуте расправе преписат. Учени професор овако своју расправу завршује: „Не тражимо од српске православнс цркве светога Вида, нема нам га одкуд дати". „Хоћемо лп светога Вита, ено нам га у рускнм животописима светих, ено нам га у руским пролозима, ено нам га у руским календарима. — Име му је ту. И жнвотопнс му је ту. Службе му нема. Није истнна, да га је правосдавна црква некад много славила". „Али ми би хтједи нешто, што би нас на Косово опомињадо. И ми знамо ону клетву србинову: „Ко не види дугу и косовску тугу, не вид'да га мајка, до суђена данка!", —• па би хтјели, да нам се ни за цркву не прнлијепи та клетва. Не ће. Или зар српска црква није видјела, зар она не гледа косовску тугу? А да шта је косовски мученик, светаи Лазар, кнез српски ?" Да, српска црква гледа косовску тугу и сјећа се косовских мученика — те им у славу подиже и обновља своје храмове. Ево нам „Видова Врха!" Ке се.)

Ријеч о чистоти душе. Говорно у Рељсву 3. недјеље поста проф. Т. Алагић. Во И,ИА ОТЦИ, Н Смнл, И 1КАТДГШ Нз-ИМНТКА И ЧИГТН к6'дНТ[, И ШН.ИНТ! ,|8КИК!ТК(| Ш Д^ш-ћ КЛШНХ"К. (Ис. 1: 16.) Ко рече да нема гријеха, нема правде у рока, да очпстимо срце и да укдонимо лукавство себи (1. Јов. 1: 8.). Треба дакле сви да потечемо од душе своје, јер се у њему зачиње свака рђава и да се покајемо, док су отворсна врата мидости мисао, свако безакоње. Нечиста душа н покваоца небескога, који нас позива устима свога про- рено срце не мисди на Бога, који даје живот и