Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 184

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

ијео став; а г. Јелић не зна још добро ни читати, јер да зна он би у мјесто „једно — Богу се молити", прочнтао „једино — Богу се молитн", на би онда, може бити, мо1'ао и нјео став добро разумјети. Не могу допустити, да је ово штампарска погријешка, јер једно што ми досад још није исправљена а друга ова ријеч „једино" јесте

Потреба историј* Овдје некемо да говорнмо о томе, да би морало свако наше, српско, мјесто, при разнијем забавама, нарочито о св. Сави, држати представу из своје, српске, нсторије, већ да би требало гдје се може, као што је то и Високопречасна Консисторија од своје стране препоручила, јер се таковпјем представама много више постизује користи у моралном — просвјетном, а и материјалном погледу. Ко је имао прилику, да види кад се једна историјска представа код нас одигра о св. Сави, или којом другом прнликом, признаће, да је не само достојније за саму прославу, него више идубље продире у народне осјећаје, него која друга врста представа. Ко је на то пазно могао је лако прнмјетити: како наш народ, прн гледању историјскијех представа, поред ушију још зпне, да боље чује, и избуљи очи, да боље види: на позорници онога, који одиграва улогу цара, краља, војводе или јунака из наше српске историје. Та, чисто се може видјети, да му се на глави коса диже од радости, кад види и слуша о слози српскога народа. На протпв снужди се, обори главу „стидисеод иновјерца или инонародњака: ако се на позорницн исказује српска бољетица — неслога. Па, како наше историјске српске представе имаду у себи и једног н другог, то ће се, по свршетку, моћи, да чује и од најпростијех, шта се представљало, и знаће сваки, да дубље оцијени зло и добро, и шта је једном а шта другом предходпло, као и какове су послиједице слиједиле. Но не само то него н шта више може се чути, а све на основу својијех — српскијех, пјесама, гдје су од својијех живи јех историчара, гуслара примили. Наравно, да се овако шта односи више на прост Народ, на масу наше, српске, најчвршће полуге каковога свнјета имамо ми више него

главна тачка око које се у овом питању врзе г. Јелић, а због тога не могу допустити ни да се такова погрјешка у преписивању увући могла н то тим мање, јер је једно за другнм двапут тако употребљена. (Ист. св. IX н X 1890. стр. 375 II ступ. I и II ред одозго). (Свршиће се.) 0 хОг представљања. ли изображена, који познаје своју прошлост, своју историју. Па с' тога, што није могуће маси народној, која се не састоји само у нашем сеоском свијету, него и у варошком, да се на други начин постигне што више знања о својој прошлости, добро је, потребно је, да се бар очигледно изнесу и слике историјске, којеће довољно знања о прошлости дати, најдуже у памети остатп' а и најочигледније увидјети: како слога и њена моћ унапређује и најмање ствари, а несретна неслога, руши и унпштава и највеће, као и то: да и мало познавање своје историје, вриједп вшпе, него познавање чега вишег, јер иоле познавање своје историје, држи се за, бар, неку изображеност. Св. Сава је једна периодична прослава код нас Срба, и велики је размак — читава година, од једне до друге прославе св Саве, али не морају се, историјске драме држати само о св. Сави. Гдје се да о св. Сави, ту се може, и по који пут више у години, у мјесто шаљивијех, љубавнијех, сатиричнијех и т. д. Сва та немогућност и тешкоћа у томе је, да се једанпут историјско одијело (гардороба) направи, па је омогућено. Таково одијело даде се удесити онако, како се може, према иметку одбора, пјевачког друштва или општпне, на једанпут потпуно и како треба или по мало, сваке године, дотјеравајући према појединијем драмама нашијем. Материја за таково одијело не мора, нити треба, да је од свиле и кадифе, већ тек да је од боје (средовјечне). По гробојницп (застави) нашој, можемо вндјетн, да је та боја црвена, плава и бијела. Прве двије боје употребљује се за такова одијела, п то: црвена за чакшире (пантоле), а плава за горњу хаљину т. з. душанку, која се још уреси са златннм (фалпчнпм) шеритом по прспма (ребрима), а бијела боја служи за израду нлаштова (огртача)