Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 186

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

инје, јер ту говоре и виде се живе особе као фактори добра ил' зла. Познају се узроци и околности, коЈе су преморале на несрећу нли пак биле на расположењу добру ил злу; а невјешти ном, нехатњом ил' хотимице на зло унотребљене. Из чега се опет даје поучнти како би се данас — сутра требао наћи у сличнијем приликама — један ил' читав народ, па како би и исправити знао онога илн оне, који би за свој лични интерес, славољубље, освету, хтјео дјелимнчно, или и читав народ упропастити. Капе, круне царске, краљевске даду се направити од подебље артије (картона) полијепљене са танком црвеном бојадисаном артијом или црвеним соматом. Облик капе може се удесити попут „митре" владичанске, која се још искити са разнобојним, но обично: црвеним, плавнм и бијелијем фаличнијем камењем. Гдје се може, ту се даде и наручити такова капа за цара и царицу из Панчева, Новог Сада или Бнограда од срнскијех позоришнијех друштва уз повољну цијену, и према каквоћи од 3 до б н 8 форинтн, један комад. 'Гако исто може се добити од тијех друштава и различитијех боја за мазање лица кад треба, уз упуство како се боји, и која боја одговара коме случају. И те боје нијесу скупе. Ако се неварам за 2 форинта могу се добити све потребне боје, које могу врло дуго да трају кад се иоле чувају. Капе (бароке) за дилетанте, који играју улогу неког сиједог, средовијечног или нначе обијељелог човјека са и без браде, добију се такођер код горњијех друштава. Ко је те капе посматрао може их и сам направити; за то је ипак добро наручити једну као примјер. Мека длака (т. з. крепа) за правлење браде и бркова може бити, да се може наћи и у коме пшецерају, а ако не, оно не фали код поментуијех друштава нли нак код иродаваоца таковијех ствари, што у свакој већој вароши има, па и у нашем Сарајеву и другим већим мјестима. Оволико тек потсјећања и омогућавања ради свој браћи заузимачима око забаве; а нарочито око светосавске прославе. Оволико с' тога, што не могу, а да не споменем и ту околност: да представљањем српскијех историјскијех представа имамо и непријатеља — непријатеља, којн би нам сваку оскудицу попунили у одиграваљу које шаљиве игре, а и најмању помоћ отказали, у приказнвању нашијех, српскијех историјских

представа. Е, па који је томе узрок? Узрок томе мора нам бити познат, ал' о њему мало иромишљамо. Узрок је томе тај, што наши непрнјатељн знаду, да је историјско српско нредстављање најочигледнија и најлакша настава познавања своје прошлости — своје историје, па нам пријече у наслађивању тога, што би нам — кад би им ношло за руком — на штету и срамоту служило. Има нашијех мијеста, у којима родитељи недаду својој мушкој или женској дјецн, да се приме неке улоге. На такова насиједања наилазе нриређивачи само ондје, гдје се запостављају наше ерпске историјске иредставе са различитијем шаљивим. А за што ? За то, што народ воли историјску представу па ће радије пустпти своје дијете у такову представу, н радије ће га гледати у реду војника дилетаната, него лн у шаљивој као барона, љубавника итд. Могло би нам се казати, да је то свеједно, али ћемо на то одговорнтн просто као који стари родитељ' кад неда дјетета у шаљиву игру; тамо вам дијете (момак, дијевојка) наиђе на сваки само не на патриотични, домољубни, осјећај, дочим овамо се поучии разбуди у њему поред осталијех у првом реду тај ! Има у нашим историјским представама скоро евега онога, што и у шаљивим, али је све то потчињено главном истицању .— истицању српског осјећања, српске славе, слоге или неслоге српског поноса! За нас се данас већ не може рећн оно, што се могло до скора, т. ј. да ми и наша земља спадамо у оне земље и народе, који се држе за непросвијећене, што немају позоришта гдје ее л>уди уче. Ми то данас стварамо сами собом колико је могуће, само нам оскуднјева ваљан икбор. Но колико смо до сад говорнли избор бп тај био ваљан кад би се што више историјске слике, удешене за позорпште узимале и то између њих опет све сходније бирати. Наша је земља постала већ отворена за цијели свијет. Њу посијећује изображенији евијет са својима просвјетним различитим средствима, па и позориштима, између којих најбоље одговарају наша, српска позоришна друштва. Но ми често пута учиннмо уштрба тима друштвима, јер за хатор неког и неког идемо те слушамо позоришне игре или пјесме, које не разумијемо, а својима сметамо. Не тако браћо! Колико требамо