Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 580

Б.-Х. ИСТОЧНДК

Св. 12

бројева, него сам ја по увиђавности стављао. Што ее год у загради налази, знак је, да у оригиналу нема. Одкуд је ово „о љековима и бојама" извађено, то је мучно знати — за сад; можда је исти писац елушајући од народа биљежио, или

је из каквог старог зборника извадио, но шта је — да је, неће нн ове листине бити на одмет испитиваоцу за народну медпцину, бојарство и за позлату. Фоча , на Херцеговини, 1892. год.

Опис свечаиости освећења новог црквеног звона у Имљанима. (Протопрезвитерат травнички).

Чешћеје у овом нашем духовном часопиеу „Источнику" донешен по који допис о освећењу звона и прослави тога дана. Па да ли доиста заслужује тај чин толику пажњу? Ја велим: да заслужује. Запитајмо се: Ималијош таковог гласника на овом грјешном свијету, да нам јавља и изазива крајње противности нашег осјећања, као што је то звоно? Оно нам својим звуком навје. шћује највеће радости, као и највеће милости, оно позива вијерне у цркву на молитву, ононас укратко речено—прати од колијевке до гроба, Како ли нам умилно и хармонично брује звона давајући знак да је освануо овај или онај велнки угодник божији. Та душа нам сс у миљу купа, срце нам необично радосно куца кад звоно навјестп „Рождество Христово" ,,Васкрсење и и т. д. Тај звук као електрична, али мила оживљајућа, струја, прође нам кроз цијело тијело и буди у нама такав пијетет на прама дотичном празнику, каквог тешко да би без звонења осјетпли, док не би у дому божијем свету службу слушали. Каква ли се опег рађа у нама радозналост, страхопоштовање, према оној високој духовној или свјетовној особи, којој у почаст навјешћују звона долазак и одлазак. Како ли нас тек весели и срце нам раздрага кад навјешћују „славу„ храма, на коју ее скупљају старци и младенци, да се Богу помоле, да се кријепе вјером иравославном, а саопштавајући један другом мисли своје н слушајући народног пјевача, да се челиче у својој милој српској народностн. А како ли нас тек страх, туга и сјета обузме кад нам звоно навјешћује чнју смрт, пожар или коју другу непогоду. Ох како ли нам у том моменту жалостиво звучи. Од његова милостпва звука лахка дрхтавица обузме нам тијело, на душу нам се навали сињи терет туге, па ијоле осјетљивијом разумном

створу божајем измамн на очи сузу жалосницу. Осим тога звонењем даје се знак вијернима, када треба доћи у цркву, када се обавља који важнији чин при богослуљењу, како би се на молитву потсјетили и они, који не могоше доћи на службу божију. Из ових кратких потезова убједити се'можемо да је по све оправдано писање о освећењу звона у опште, иа зато ћу и ја неколико ријечи написати о освећењу звона у Имљанима, те вас молим г. уредниче да изволите ово уврститпти у лист „Иеточник", а вас драги читатељи молим: да ми опростите што вас пе могу са топографијом тога мјеста и цркве задоста задовољити, ј^р немам довољно податка, алп ћу Вам инак испричати оно што знам: Земљиште на коме се данашња нова црква налази по своме положају лпјепа је висоравањ и служило је као испасиште а зове се Видовиште. По традицији својијех предака говоре тамошњи житељи, да је на том земљишту погинуо неки храбри по имену „Вид" од насилних непријатеља Од то доба прозове се то земљпште Видовиште. И дан данас види му се гроб на истом земљпшту. Прије док ова црква не бијаше еаграђена житељи имљански ишли су Богу на молитву у Каменицу 1 ) цркви, која је југо-источно на 1 сахат од нове цркве удаљена. И данас постоји та стара црква, коју је народ иачинио још за поповања попа Гаје Адамовића —мога прађеда. Премда је од дрвета еаграђена, ипак је чврста тако, да ће моћи још много година постојати уз пркос еилне олује и нспогоде. По који пут у години дана о неким празницима по жељи тамошњих житеља, служи се у истој цркви служба божија. *)• Каменица јеједан предјео, којн се налази у истој парохији.