Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 54

Е.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

— и звани и незвани, па и некрштени. ј Мнење је неких свештеннка било, да се ово укине и забрани. Али свештеничка сједница није могла узети за оправдан разлог, да се то забранн, јер пновјерци и ако долазе у цркву при вјенчању женика, то они (иновЈерци) или указују тим част оним, који се вјенчају, или пак нашим светим обредима и церемоннјама. 2. Исто тако на много мјеста обичај је, да се икона св Богородице или којег другог светител.а носи пред невјестом (младом), кад ју у нркву на вјенчање, или из цркве послије вјенчања поведу кући. Овај обичај свештеничка сједница оставила ]е и на даље, пошто је то стародревни обичај, а и свог значаја има у народу. 3. Многи од благочестивих Христијана протестирали су, за што се њихове свијеће које они донесу у цркву — гасе прнје срвшетка св. службе и док не изгоре. И ово питање светтеннчка сједница ријешила је: да послужитељи раде према ннтересу св. матере цркве. 4. У нашим православним гробљима поред освећених крстова може се виђети по гдје којп и неосвећени, што је сасвим противно нашем закону и правилима св. матере цркве. Ушљед тога свештеничка сједница закључила је : да сваки свештеник забрани засађивати такове крстове у наша, гробља, а уједно да настоји сам, да их освети.

5. Многе наше српске фамшшје ките своје домове и себе разним којекаквпм сликама, а више пута и накарадама, а ни на крај памети им, да се сјете, да ли имају нкону у својој кући или не? Па ако је п имају питање је: да лп је освећена или није ? За то свешгеничка сједница закључила је, да сваки свештеннк на ово строго пази, те да народ поучп, да поред других слнка и накпта, украсе своје домове п „знацима побожности" —т светим иконама и да их освете. 6. Они парохијани, који по организацији припадну другом свештенику, дужни су најприје да исплате дуг — ако га имају — оном свештенику, од чије су се парохије одццјепили. Ако би се који трефио упоран, те не би хтјео платнти, дужан је дотични свештеник, којем су припали, настојати, да се тај дуг подмири. Па ако би се који и иселио из једне парохије у другу парохију, дужан је најпрнје исплатити дуг —- ако га има — оном свештенпку, из чије парохије сели, и онда онај свештеник, у чију се парохију доселио, има му право обавитп све законске обреде. Са овнм је закључена четврта и пошљедња свештеничка сједница за годину 1892. У Травпику , 4. фебруара 1893. Прпбнљежио: поп Нико.

Покајникова По руском.

Сунце зађе за планине, На земљу се нојца свнја . . . У горици, дивном лугу Слатка пјесма пјесму вија . . . И славујак на гранчвци Раздраго се топлим жаром, Творцу неба хвалу диже Ко свештеник пред олтаром. На сред ноља ратар стао Прекрстио двије руке, На се топи од милина Слушајући днвне звуке . . . Олушајући како птице

0 смрт. Из горице славе Бога, Који сваком своме створу Изобиља даје многа! Ено и он капу сними Крстећи се гласно збори: „Творче неба прими хвалу, Јер из ништа мене створи! Нек се свети име Твоје, Твоја дјела велпчају! .... — Благословен да си, Боже, Од сад до в'јек у свом сјају!"