Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 300

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

брак нарушити и друга свога натраг захтијевати моћи". А § 97. продужује: „Ако се жена у случај у оваквог отсуства мужевљева без набљудаваља ових правила и без допуштења власти преуда, и први се муж послије појави, онда муж н>у ако хоће, узима натраг, или на своје захтијевање, ако се невин нађе, он се од истога брака разводи, п добија право на ново женити се. То бива и са мужем, ако би му жена у ропетво пала, или онако отсуствовала". Врпједно је да напоменемо, како се отприје у овијем крајевима ноступало са женама, које су остављале своје мужеве. Кад је нека жена накана била да се отме од мужа, покупила би прије сав свој пртљаг, отпремила би га родбини или коме другоме, и онда би нобјегла. Кад је муж видио, да му је жена одбјегла и дознао гдје је, онда би послао брата, или сестру, или другу коју поуздану особу, да му жену натраг позове и доведе. Ако се жена, изговарајућн се, да јој је муж невјеран, да је прекомјерно бије и т. д. није хтјела да се врати, муж би тако чинио и други пут; и ако се и тада није вратила, онда би трећи пут муж ишао сам к жени, и пред њеном родбином и другим лицима позивао је натраг к себи. Ако је жена опет одговорила, да пеће његова бпти и позивала се на разлоге, који су у очима народа имали вриједности, онда би јој муж одлучно рекао: Е, кад ти нијсси више моја жена, нијесам ни ја вигие твој чоек\ Тијем је био свршен посао. Оваке жене звале су се бјегунице. Нијесу ее прије удавале, док им се бивши муж не би оженио; а онда су се слободно удавале п вјенчаване биле. V. Намјерно побацивање дјеце. Рађање дјеце одговарабожјој вољп и уредби, одговара природној жељи човјека, да има од срца порода да у љему до вијека живи. И како су сви људи у томе гледали главни смјер брачне везе, гледали печат п залог л>убави и слоге између мужа и жене, тако су мислили, да нема заслуге по друштво и будућност људску брак, из кога не потјечу дјеца. Отуда поруга, коју су трпили бездјетци, особито из старијех народа; отуда брига, која је тиштала многога човјека, ко ј и ј е држао своје бездјетство за изузетак у природи, за казну међу људима, за дрво које плода не доноси, и које се с тога сијече и на

ватру меће 1 ). Хришћанска наука ублажава ову тугу неплоднијех супруга и обара неправедно презирање од стране другијех тијем што у чи, да је бездјетство тајна, која лежи у природи неког мужа или неке жене, и да због тога не треба корити ни мужа ни жену, и да неправду чини и муж, који криви с тога своју жену, и жена, која криви због тога свога мужа. Кад помпслимо на оваки положај човјека бездјетка и жене нероткиње у друштву, и на бригу, која их због тога мори, онда можемо замислити величину гријеха и злочинства, које чини човјек према својој жени, и још више жена према своме мужу, кад употребљава разна средства да умори или побаци плод утробе своје. Црквена правила оштро суде женама, које свој плод убијају. Тако правило 21. анкирскога сабора наређује: „Жене, које се блудочинству одају, и плод свој убпјају, или које настоје да побаце зачети плод, пређашња једна наредба одлучује до краја живота; и томе се у опће слиједи. Да покажемо неку снисходљивост у погледу овога, наређујемо да такове, прелазећи установљење ступње, издрже десет годинч кајања". Василије Велпки у своме 2. правилу говори: „Која смишљено умори зачети у себи плод, подлежи казни за убијство. Нити ми овдје потанко разабиремо, да ли је илод добио већи облик, илије још без облика; јер се у овоме случају не налаже казан ради онога, што се има родити, него што је дотична себе опасности пзложила, пошто женскиње од такијех покушаја већим дијелом умиру. А кад се к овоме придода уморство зачетога плода, тад се ово за оне, који се смишљено на то одлучују, сматра другим убијством. Не треба у осталом продужити до краја живота вријеме њихове исповиједи, него их треба примити послпје десетогодишњега рока, и просуђивати о излијечењу њиховом не по времену, него по начину кајања". Овоје 8. правило завршује св. Василије овако: „За то и оне, које дају вјештачке напитке да се побаци, убпјце су, опако исто као и оне, које узимљу отрове, да уморе зачети плод у утроби". Правило 91. трулскога сабора гласи: „Жене, које дају лпјекове, да се пометне, и које узимљу отрове, што плод убијају, подвргавамо казни убијце и . — Видимо из садр') Како је обичај народни оваке предмете расправ.1>ао, лијепо је о томе казао Вук Врчевић у својијем приповијеткама, у приповијетци цод натцисом; „Распуст мужа и даене" (стр. 224).