Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 325

Одговор на питање из пастиреке праксе*).

1е ли оправдано, кад се н. пр. деси 2—3 крштења за један дан, па се при првом очитају три , ; здпрш1,1нјА" са „гиолитвом четвртом". а при другои и треЂем не? Заклињање,у специјално-цргшеној употреби, узела је наша св. нравославна црква као дјејстпо трикратнога огланхења, да, по примјеру Христа Спасптеља 1 ), запријети нечистому духу, његовој сили и пакости, јер је он посље пада прнога чокјека задобио неку власт над л>удима, Заклињати ('е^орх^есу) значи, дакле, изгонити ђавола из човјека молнтвом и призивањем имена божијега. -). ГГа како ои својим моћним утицајем тајно обитава у некрштеннма, то је црква наредила, да се читају при крштењу за то прописане молитве. Заклињање злог духа у цркви Хришћанској има свој почетак у древности. У првој половини III. у IV. и У. вијеку свршавало се оно над сваким лицем, које је само зажел.ело да се крсти. Еио доказа. Јусгаин филозоф каже: „свако знаде, да ми, који вјерујемо у Бога. молимо ЈБега да нас сачува "от^к чбждмр*.", т. ј. злих духова, као што веле и пророчке ријечи.. И ми увпјек молимо Бога кјјоз Исуса Христа, да се сачувамо од демона, који су протишшци богоиоштовања и којима смо се ми негда клањали, а сада, посље обраћања к Богу кроз Христа, да будемо непорочни. И тако називамо ми Христа Номазаником н Спаситељем, пред чијим

Ј ) Мат. 17. 18.; Лсидор. Гл1>. 2. г с1е с1п г . о(Пс. и сар XX.; бл. Лвгуслиин. 1л1:>. 2. „с1е ппр1. е(; сстсир."

2 ). №1ес1еп/еШ 11н<1 рау 137.

именом дрхћу демони, који, чим су заклети у име Његово .... одмах се нама покоравају." 3 ). Па онда Теофил Антиохијски 4 ) Тацијан 6 ) Мин. Феликс в ) и Јустин Мученик 7 ) спомињу ваклињање именом Исуса Хрнста. Иполит") и св. Кииријан 9 ) изрично казују да се је ваклињање обављало увијек пред крштењем. Иама Целестин (V. в.) вели: обраћам пажњу на то, како св. црква јеђнообразно по цијелом свијету над онима, који се крсте — била то дјеца или одрасли — • не свршава прије крштење него тек тсље заклињања и дуновења по свештенослужитељу" 10 ). Важност и карактер древности овога дјејства лијепо су означнли Сириције, Лав Велики и бл. Августин. Они рекоше да је заклињање „заповпјед апостолска" (аро81оНса ргаесер^о) 11 ), „апостолско правило" (аров^оНса ге^и1а) 12 ) и „врло древно предање црквено" (ахгИсртбнпа есс!е81ае 1гас1Шо 13 ). И тако, кад знамо, да је заклињање ушло у састав чиноиосљедовања крштења ®). Јустин филозоф. „В1а1о^. кшп Тирћоп." Сар. XXX.; Спгз. Сотр1. Ра1го1о§. 8егга. Сгаес. Тога. VI. со1. 540. 4 ) Дажлшники дрсв. Христ. писммен." Том-к. 1. стр. 33. 5 ). Тацијан п Ога1. ас1\'. ЕШп". сар. XVI:; Сравни: „ПамАТ. древ. Христ. пискмен". Томг 1. стр. 156. в ) Мин. Феликс. „Ос<;ау и . сар. XXVII. Сравни: „ПамАТ. древ. Христ. писш ш." Т омђ 1 стр. 91—93. 7 ). Јуст. Муч. „Аро1о^. II." сар. VI. Памлт. древ. Христ. пискмен". Том. Ш. стр. 120. —121. 8). НгрроШ. Сап XIX. п. VI. 9 ). Кипријан: „Ерј?!." 1,ХХ\Т. п. XV. 10 ). Сое1е$1тпх. „Ејпзсор Сга1Ме". ерј§(; 1. 2.' "). Сириције. Ер1в1 ас1 Епга." сар. II. 12 ). 1,60. „Ер]8{. ас! ер18Сор. Е гс » л1" сар. IV. 13 ). Августин. „ 1.)е пир! е* сопсир". 1 л 1ј. II.

:ар.

*) ЈЗрло сам благодаран честитому н вриједному урсзднику овога лнста на почасти, доброти и повјерењу, е ми —- читајући моје радове у „Српском Сиону" — и сам посла неколико питања, што нх доби од браће свештеника у Босни, да, по жељи његовој, одговорим на њих, Уједно хвала му, на лијепом дару, којим цоииожа и увелича моју библиотеку!