Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 545

молити се и за мртве, који су починули у вјери, и надезкди васкрсенија. Казано је на више мјеста у овом члаику, с каквим ириуготовљењем дужан је свештеник приступатн свршавању св. тајни, но овдје треба још напоменути и то: како је дужан свештеннк приуготовцти се кад оће божествену литургију да свршава. Да би свештеник божествену литургију свршити могао, и да не би ни учем погријешио нн нри свршавању ни по свршетку исте, и да не би подпао под строги суд Божји, као Надав и Авијуд — то је дужан од свег срда молити се Богу, да би му Он на то даровао снлу св. Духа, јер он један т. ј. св. Дух као што поставља свештенпке кроз рукополагање архијерејско, тако и у дјелу служања садјејствује и помаже им, да би се показали непостндни служитељи новог завјета. Но н само достоинство Божије литургије изискује од свештеника таково приуготовљење, јер се на њој свршава не само оно ва тајној вечери установљено таинство но и цијело дјело спасења нашег Господом Исусом Христом сином Божјим свршено. Зато су дужни свештеници, кад свршавању ове свете тајне приступају, бпти чисти и трезвени, како тијелом тако и душом, по оној заповиједи Божјој : Свештеници кад присшуиају ка Гослоду, нека се освештају да их не би побио Госиод (II. књ. Мојс. гл. 19. ст. 22). А на другом мјесту: Свештеници кад жристуиају олтару да служе и да приносе жртву Госиоду, нека иеру руке своје и ноге своје водом, т. ј. да очисте себе од сваке иоганштине тијела и духа : и да свршавају светињу у страху Божијему (II. књ, Мојс. гл, 30 ст. 20 и 21. II. Кор. гл. 7 ст. 1). К овансом приуготовљењу с једне стране пооштрава свештенике само суштаство св. тајне и чудно њено дјејство, јер Господ Исус Хрнстос рекао је: Који једе моје тијело и тце моју крв стоји у мени и ј а уњему\ и опет: Који једехљеб овај живљепе вавијек (Јован гл. 6 ст. 56 и 58);

с друге пак стране пооштрава пх страх и ужас који би пх постигао, ако би неприуготовљени сватаја свршавали, јер: Који недостојно једе овај хљеб или пије чашу Госгсодњу, крив је тијелу и крви Госиодњој и такови служишељ суд себи једе и ии]е. (I. Кор. гл. 11. ст. 27 и 29). И кад све у опште недостојно приступајући такви страшни суд Божји очекује, то |колико ће већи битн суд очекивати свештенослужитеље недостојно служеће. При завршетку ове четврте дужности свештеничке, треба додати и то: да није довољно, да само свештеници зпаду Богу молити се, но дужни су онн по званију своме и парохијане своје, а особито неуке научити истинитој богомољи, као што су Исус Христос, апостоли и Јован Крститељ ученике своје научнли Богу молитн се. . При овом обучавању дужност је свештеиичка опоменутп како родитеље тако и дјецу, да молптве оне, које су научилн, свако јутро и вечер читају, и да своје послове с молитвом започпњу, а са благодарношћу да свршавају, да би им тако Бог њихове труде благословио. Најпослије да све у опште пострекава н поучава, да у дане недјељне и иразничне приљежно у цркву долазе, јер сам Бог тако заповиједа говорећи: Вшлит* ко дкорм Гогподнн, поклоННТКА Г ОСПОД1КН КО ДКОр^ (КАТ^.ИТ ј 6ГШ (ПсаЛОМ 28. ст. 2); послије да им каже да је дом божји дом молитве, и по томе присуствујући у цргеви, дужни су стајати побожно и смирено, и пажљиво сдушати све што се чита и поје. А да би све ово присуствујућима на сазиданије било, то је дужност свештеннчка настојавати, да се правило црквено благочино свршава а не брзо, но умјерено н разговјетно, по оној заповиједи: Њ [кор-к к8ди оугтм ткон.им, н Г(рДЦ! тко! ДИ ii! оугкор/мтг нзноштн [,1око пјнд-к ,1иц(,и-к Божјн.и-ћ (Екклес. гл. 5. ст. 1.). а на другом мјесту: Понтј Бог8 нлш!,и8, понт! рлинш (Псалом 46. ст. 7 и 8).

Древни хришћански обичаји и црквеин обреди. Било је разних хришћанских обичаја и ^ ожењенн и имађаху своју иородицу. Овај је обиобреда, који су у течају времена нзмијењени, чај осниван на дванајестом правилу шестог васеизостављени па и забрањенн. Тако је н. пр. у љенског сабора, које гласи: „подојлггћ (пи^коп« кмти древна времена бпо обнчај, да су за еппскопе шпорочн^, бдннмл жшм ,и$ж6". 1акав један епископ лостављани мнрскп свештеници којп су били био је и Јеронпм Нилонољски, о коме Евсевнје