Босанско-Херцеговачки Источник

Ор. 546

Б.-Х. ИСТОЧПИК

Св. 12

а тако пето и исторпк Никифор, творац синаксара и триода једногласно тврде, да је тај Јероним, у старостп својој заједно са својом зкеном побјегао у гору аравитску, скривајући се од гоњења цара Декија. Исто тако, бпло је презвитера н ђакона ожењених и нежењених, као што се то из правила шестог васељенског и ангирског помјесног сабора може видјети. Уједној старој рукописној књизи „Правила" стоји забпљежено, да је у древна хришћанска времена св. литургија послије обједа сврмавана. То свједочи стари грчки црквени писац Созомон, који у књизи својој седмој у глави 19. пише, да је за његово вријеме у многим градовима био такав обичај, да се света литургија послије обједа свршавала, на којој су се и Хришћани причешћивали. Ово је чињено по примјеру Хрпста Спаситеља, којп је такође по вечери тајну св. евхаристије установио. Овај Созомон, живио је 400 година послије Христа, када се још увијек такав обичај одржавао, а особито је то чпњено на велики четвртак. За доказ тога, служи нам п то, што је тек помјесни картагенски сабор забранио и свештеницима и народу да се на тај начин причешћују, па и тада осим великог четвјпика на који се дан стари начин причешћивања задржао. У првенствујућој цркви и у погледу поста бјеше друкчије вего данас. Првн Хришћани су и у вријеме поста јели сир, млијеко и јаја, а данашњи се пост много доцпије одредио. Осим тога, има доказа, да су у хришћанској црквп у древна времена и женске имале неки чин свештенослужитељства које су се ђаконисама нази вале. Ове ђаконисе заведене су, зарад помоћи при крштавању одраслих женскиња. Св. Јован Златоусти, изишавши из свог пошљедњег заточења, призвао је дјакониеу Олпмпијаду и остале Хришћане, и сплном својом бесједом утврђпваше пх у вјери Христовој. Супруга Григорија Нијског, именом Феозва, била је такође ђаконисај а и осим тпх поменутих, било је ђакониса врло мпого дјевојака и удовица, којих је чин у књизи Крмчнји, правилима четвртог васељепског, шестог вассљенскрг н помјесног картагенског сабора тачно опредјељен. У древна времена и начин се причешћивања јако разликовашс од, данашњег начина. Некада се св. причешће мирјанима не даваше дажицом в;ао данас, цего јрј се тпјело Христово

даваше у руку (као данас антидор) а крв Христову пијаху обашка из потира. Тек је Јован Златоусти установио данашњи начин причешћивања, а послије је све то и много друго тачно одређено на шестом васељенском сабору. Као што су неки стари хришћански обичаЈИ и обреди у времену изостављани, тако су псто и неки нови додавани и увађани. Тако два грчка историчара: Георгије Кедрон и Никпфор Калистов, који живљаху у разна времена, сложно свједоче, да у првенствујућој цркви на повечерију Богојављења не бјеше водоосвећења. Што је још чудније, ово је први установио неправославни патријарх Петар, кога је, шта више, сама црква из своје заједнпце искључила. Он жпвљаше око годпне 474.-те, пз чега се види, да овог водоосвећења не бјеше ни у вријеме великпх васељенских учитеља: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, који живљаху у четвртом столећу по рођ. Христовом. Дакле, ови велики светитељи и учитељи црквени то не установише, него га установи неправославни архијереј, кога се установа примила и чува се и дан данас. Исти натријарх Петар завео је и то, да се „В^гс" сваки дан при св. литургији велегласно чита, што то до њега није био обичај ; него је велегласно читано само на велики петак, накоји су се дан и оглашени крштавали. Садањи начин ведегласног чптања примио је први патријарх цариградски Тимотије, као што то и чтец цариградске цркве Теодор свједочи. Слично овоме, у ирвенствуј ућој цркви на св. литургији није се појала пјесма: „бдинороднми Сш( н мок! Божш". Ову је иесму написао и у црквено богослужење увео Јустиниан велпки, а по овоме дошао је цар Јустин, под чијим је царовањем у литургију заведена и херувимска пјесма, која се прије њега није појала. Исто тако на велики четвртак установљеиа је пјеема: „Вскри 'гкоеа тшншж". Пјесму: „Чггтн^нш &м написао је и завео је епископ Косма друг Дамаскпнов, који живљаху 700 г. по рођ. Христову. Осим овнх, доцније су у православну цркву увађане и миоге друге црквене књиге и ПЈесме: Дамаскинов Октоих, Триод Теодора Студита, канонп Митрофанови, Космини, Јосифови и други. Ове зашшљиве податке извадио сам из старе књиге „Розиск", а предајем их јавности са тим увјерењем, да оне код благочестивих наших Хрц-