Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 57

ман другом цијељу, те су за то и приморани били исказивати рђавим за рђавилом, с тачке гледишта здравог смисла, којп је, као што примјети Гизо, геније човјечије мисли. И тако, док се човјек не преклони с побожношћу пред недостинсним тајнама вјере; докле год његов ограничени разум не сачува потребни одношај к њој — он ће се без сумње укдонити од истине у Бого-познању, за које нас и предупређује Слово Божје: „не испитуј но вјеруј" ! Унутрашња страна временнх појава и предмета за нае је тајна (на пр. што је то покрет? свјетлоег? како је сједињена душа с тијелом ? и т. д.). Али тпм прије нема смисла захтијевати, да ра-

зуму све буде ]асно у одношајима вјере. Особито су танке и карактерне у овом смислу' рпјечи премудрога Соломона: „погр^шитмкнл улшшл-бнГл клим: едкд ео рлз &и^ктлт-к ни з^уили и кг р8кдх "к ск тјј ^ до . ит ! окјкт/н.и-к ; л аже нл нееес6^-"ђ. кто изг,1-4ди" ?! (Прем. Сол. 9, 14—16). Није задатак разума, да у коријену убије живот нашег срца, већ да помаже његовом правилном развићу, и да нађе за то храну у спољашњој природи; а ми треба строго да памтимо: цвијет усађен у наше срце нека и израсте цвијетком, али не никако трњем или бодљикавим шибљем. Ј1. Т. Неровић-Херцеговац.

ПОВИЈЕСТ 0 КРСТУ ХРИСТОВОМ.

Ова повијеет, коју ћемо овдје мало ниже саопштитп, извађена је из разних књига црквених писаца. Сама суштина ове повијести сматрана је, до душе, апокрифном, но има их и врло много, који јој одаваше свако вјеровање. Ми, данашњи Хришћани, немамо никаквог разлога, да јој вриЈедност побијамо, јер повијешћу том, наше се религиозно чувство ни мало не вријеђа, а што је још више, истинитост њена потврђена је и са многим мјестима у нашим црквеним пјесмама. Толико о њеном постању, а сад да пређемо на саму повијест. „Праотац Адам, разболивши се на смрт, пошаље свога сина. Сита к ангелу Херуфиму, који чуваше рајска врата, са молбом, да му пошаље лијек од болести да оздрави и продужи живот. Адам искаше уље милосрђа, које му је Бог, изгнавши га из раја, као знак побједе над смрћу обећао. (Богом обећано уље, међу тим, не значаше лијек од тјелесне смрти, него знаменоваше Христа Спаситеља, кога је Бог обећао послати, да спасе род човјечански од гријеха и душевне смрти). Анђео уиућен Божјим промислом, даде Ситу три зрна од онога дрвета, са кога је Адам окусивши Божју заповијед преступио и блаженство раја изгубио. Сит примивши од ангела та три зрна врати се своме оцу. но овога већ не затече жпва, него мртва и сахрањена. Посади та три зрна на гробу очеву, из којих доцније израстоше три љетораста: кедарски, кипариенп и финика (палме), који се доцније срастоше у једно

велико дрво, и које пмађаше јецно велико стабло, и на врху разграна се на више страна, н носаше три разна плода. То дрво растијаше и дочека вријеме пара Соломона. За вријеме овога цара, када је истн свој велељепни храм подизао, морадоше му најамници са свију страна доносити велпка дрвета за грађу. Том прнликом буде и ово дрво ископано и у Јерусалим к зданију храма принесено. Али, промислом Божјим, није се употријебило у зданије. На једном мјесту бијаше одвише дуго, на другом краће, те тако неупотријебивши се, оставише га у присјенку храма, ради одмора људима, којн су у храм на молитву придолазили. Једном, када царица Савска по имену Никавља, једна од старих пророчица, дође у Јерусалим, да чује мудрост Соломонову, разгледајући љепоту храм, опазп и ово дрво, ужасцу се и прорече : да ће на том дрвету умријети сам оваплоћени Бог. Руска књига „Избраник" тврди још и то, да је том приликом иста пророчица и ове ријечи изговорила: „ш тјнклджшиој дјнхо, нл н('л1Ж( рдшнЈтсА Хрптоп» Гдк", дакле исте оне ријечи, са којим се почиње и пета пјесма крстовданске катавасије; само што у катавасији у мјеСТО „рЛШН!Т[/,\" СТОЈИ „рЛ!ПА[А". Поводом овога прЈрочанства Цар Соломон заповиједи, да се то дрво при овчијој купцн дубоко у земљу закопа, како би се од руку човјечијих сачувало. Но оно послије много година пзиђе опет на површину н пловљаше по поме-