Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНЖК

Стр. 59

божапствени Искупитељ, на олтару крста свога пружа руке и ноге да Му их прикују ; и Он је нослушан и устрпљив до смрти — смрти гнусне и поругљиве. Стоји нови Исак, Син божји. на крутоме дрвету, а џелати Му оштријем клинцима пробадају руке и ноге. Оне исте руке, које створише „сва свијетла кола на простору", оне исте ноге, које џиновскијем корацима прелећеше безбројне свјетове и дођоше на земљу, да сврше велико дјело љуцког искупљења — већ еу прободене и на узвишеноме крсту виеи Син Боасји и човјечији. — И при овоме грозноме призору зар мозке браћо, срце<-наше да не осјећа најљежнију љубав и признање, а уз то још и тешки бол и тугу ? Та и сами неразумни створови дају кзраза тузи н болу своме. Док у часу смрти Христове небо тамни, док сунце свијетлост своју сакрива, да не види ужас и грозоту, док се земља потреса, зар ће срце наше бити тврђе и од самог камена, те се неће препунити осјећајима љубави и синовље благодарности према Богу и Спаситељу своме? Али би мало вриједило туговати и сузе ронити при спомену на страдања Спаеитељева, ако ми уз то нијесмо још и спремни браћо, засадити у срце своје и оне узвишене врлине, којима нас је Он са крета свога учио. Страдања и поносна смрт Христова биће нам само онда од корпсти, ако се ми одлучно упутпмо оном стазом, коју нам је Он прокрчио а која нас једина може довести у тихо пристаниште вјечитог мира и покоја. Изађимо за то, колико нас је, на свету гору, приближито се часноме дрвету и чујмо Онога, кога нам Отац небесни заповједа да слушамо: „ Ово је Син мој љубезни, Њега иослушајте". Отвара Спаситељ божанствена уста своја и прва ријеч, што је изустио — бјеше рпјеч милоерђа и праштања. Стајао је Он на врху крста свога а душмани, пуни злобе и паклене освете, у мјесто да Га тјеше, дивљим поругама. још му више ране позлијеђују. „Ако си син Божјп сиђи скре.та"; друге си спаеавао. а себе не можеш спасти. Светогрдно си рекао да си Син Божјп, пак ако си, за што ти Бог сад не притече у помоћ и из нашијех те руку не ослободи?" У томе баш часу браћо, Отац небесни ј готов је био да стријеле и громове Своје испали ј у безбожне напаснике оне. Али Га је од тога ј

одвратио Јединац Његов с крста, Који у жељи да отклони од њих очиту пропаст, рече: „Оче опросжи им. јер не знаду шта раде а . Ах! каква је ово узвишена наука за ме. Науку ову чуо сам ја још један пут из уста Његовијех и то онда, кад је гомилама сакупљеног свијета говорио: „праштајте противницима вашијем; благосиљајте оне, који вас куну, добро чините онима, којн вас гоне'и назваћете се синовима Вишњега, Којп сунцем својим сја и на добре и на зле". А сад приводећи у дјело ову узвишену науку пште милости у Оца за оне, који Га на крст приковаше: „Оче опрости им". А да би му молитва сигурна успјеха имала, Он настоји да извини, да оправда злочпн њихов, те за то и рече: „јер не знаду шта раде". — Да вјера хришћанска, вјера православна и нема другијех осим само ове једне заповиједи, којом шљедбеницима својијем налаже да љубе и непријатеље своје, већ по томе само, каже један велеум, она бп била вјера света, узвишена и божанствена. Истина је, да су и велики мудраци старога вијека учнли, да треба праштати и непријатељима евојијем, али да их тре5а љубити и добро им чинити то је могла проповиједати сама вјечита Мудрост, сама неизмјерна благост и доброта Бога и човјека. „ Оче оирости им а . И збиља молитва Спаситељева урађа добријем плодом. Ни за час не сумњајући да је заиста Божји син Онај, Који се усред тешкијех и грознијех мука моли за злотворе своје — један од разбојника обраћа се Спаеитељу и говори Му : Ћ Сјеши се и мене Господе, кад као побједиоц уђеш у царство Твоје и . А Спаситељ му мнлостиво прима молитву и увјеравајући га да ће му опроштено бити — одговара му: „ Заиста ти кажем, да Леш данас бити са мном у рају". И ово је браћо, велчка наука, коју нам са крста проповпједа Јединац Божји. И највећи грјешник добиће опроштења и милости ако на вријеме призна своје гријехе и искрено се покаје. Па и на самртном часу исповијест и покајање отварају му рајска врата н чине га учасником вјечите славе и блаженства. Док се је Спасптељ овако молио за злотворе евоје, док је разбојнику обећао мјесто у царству Оца свога, дотле није могао да заборави ни обљубљену родитељку своју, која је с неописанијем болом душе и срца гледала тешка страдања Бзегова. Желећи примјером Својлм на-