Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Укупна свота добровољна прилога 77 ф. 50 н. Од улазннца пало је. . . . 121„20„ Од томболе добивено .... 28 „ 43 „ Укупна свота 227 ф. 13 н. Кад се трошак одбије са . . 59 „ 35 „ Остаје чист приход . 167 ф. 78 н. Свима гореименованпм приложницима изриче ова општина срдачну и најтоплију благодарноет на дарежљивом њиховом приносу. Не мање одајемо хвалу свима пјевачима дилетантима, који су се трудили, жртвујућ своју свакидању зараду, само да што боље са нашим учитељем господином С. В. В. племениту задаћу изврше и светао српски образ пред свијет изнесу. Младим и оп-

штеуваженим свештеницима. г. г. Ннколи Адамовићу и Данилу Адамовићу нека је нх дику, а од нас хвала, на онако лијепим: и поучпим бесједама. Особито признање заслужује и учитељ свршени богоелов госп. Владимир Пејовић, који је са својим милозвучним баритоном као цјевач, а и као зборовођа у неким цјесмама судјеловао. Дај Боже, челичио се овај племеннти рад у срцу срнске младежи, те да нам се сваке године, покрај овако малог числа српског живља, повећа број судјеловача. И приложннцима. и свима судјеловачима из искрене душе и срца кличемо: живјели! У Травнику 6. фебруара 1884. Српско православна општина.

ЧИТУЉА.

•ј- Лука Каран-КарановиЂ, (свештеник и парох ведовички у протопрезвитерату Бос. Костајничком. Са болом тужног и ожалошћеног срца јављам свнма друговима као свештеницима и учитељпма, да је неумитна смрт отргла нам са овога свнјета, овог одличног, примјерног и најомпљенијег друга. На дан 16. јануара 1894. год. у 10 сати прије подне, након ■ полугодишњег боловања од е.уве болести, испустио је своју племениту душу овај служитељ светог олтара у 24 години свога млађанога живота, на крилу своје сиротне браће, уцвијељене и ожалошћене супруге. Спровод покојников извршен је онаким редом, какав то само заелужује наш незаборављени и омиљенн Лука. При опијелу као и спроводу присуствовало је шест свештеника, наиме: пречасни Петар Гаковић протојереј крупски, часни: Михаило Карановић парох новски; Ваео Марјановић парох ашански; Јован Гаковић парох рујишкп; Миладин Глушац парох адровачки; и јеромонах Василије Вејновић, а од његових другова присутни су били: најомиљенији друг и пријатељ покојников Јован Марјановић српсконравоелавни учитељ из Санског Моста и Стојан Врањешевић српски учитељ из Чађавице. Над земним остатцима покојников држао је кратак говор пречасни П. Гаковић, истакнувши у њему ријетке особине, које су красиле и одликовале нашега љубљенога Луку.

Уважени, општељубљени и омиљени наш друг, и служитељ св. олтара, рођен је у селу Ведовиди 1869. год. од благочестивих и иобожних родитеља, свештенојереја оца Јована и матере Марпје, које му обоје рано покоси немила смрт оца 1891. год.; а матер 1885. т. ј. онда, кад им син Лука у школи бијаше. У 1884. г. свршио је Лука основну школу код свог еад ожалошћеног стрица и свештеника Михаила Карановића—који тад бијаше учитељ у Новом — са одличним успјехом, те по особитом његову дару и вољи за науком, даду га родитељи о свом трошку у сарајевску велику гимназију, у којој је Лука три гимназијска разреда свршио са одликом, а одавде по вољи родитељевој примљен би у српску православну богословију у Рељеву 1887. год. коју је у 1891. год. свршио са одличним успјсхом, ђе је и ухватио корјен своје несретне и суве бољетице. Желећи шта више своме народу, а особито српској младежи од користи бити, наш Лука по свршетку богословије, по особитој вољи и жељи новскога народа, би изабрат за учитеља на српско-православној школи, у којој је служби остао све до 30. јуна 1893. год. Но видјевши зле пошљедице своје елабости, он науми оставнти напустити ту тешку службу, те се 18. јануара 1893. г. ожени, а потом исте године о Васкрсу ступи у чин свештенички, гдје је као свештеник своју учитељску дужност вршио до 30. јунаи. г. а тад предузе очеву парохнју да је служи као са надом не би ли своје слабо здравље побољшао,