Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 100

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

подвига живот заврши он, сагнувпш главу под оштри мач. Тако страдаше и други мученици и угодници Христови, и дадоше нам живи примјер трпљења како треба да без роптањк, с вјером у Вога, подносимо сва страдања, како треба да пнјемо чашу, коју нам је одредио Господ по вољи својој да испијемо, а често и по засдугама нашима, да избавимо наше душе од вјечне погибељи. 14. Милосрђе. Коме нијесу познате ријечи Спаситељеве, које нам чита црква у не^јељу месопусну: „јер огладњвх, и дадосте ми да једем; ожедњех, и натјисте ме; гост бијах, и иримисте ме; го биуах, и од)виусте ме; болестан бијах, и оби1јосте ме; у тамници бијах, и до^осте к мени " (Мат. 25, 35—36). Све оно, чиме ми исказујемо милосрђе наше према Слижњима, прима Христос тако, као да смо исказали самоме Њему. С тога, кад видимо да је ко несрећан, да страда, да је гладан, наг, кљаст, напуштен, да не може заслужпти ни корице хљеба, — удовпцу и сироту, погорјеоца, страдаоца од поплаве или неродице, или да је ко поробљен, и у опште никога, ко треба наше помоћи и саучешћа^ немојмо избјегавати,пружимо свакоме руку, дајмо му х.веба, укажимо му ма какву помоћ; а подајмо за то, што се у лицу такога сиромаха, гоњена, гладна, нага, јавља сам Хрпстос, и оно, што ми жртвујемо у корист биједнога, Он сматра тако, као да смо Њему жртвовалп. Но има заиста биједних, који заслужују милосрђе, а има их и такијех, којима је сиротиња занат; они нијесу сиромашни, већ се преобуку у прње, одлазе у далеке крајеве, често као тобожњи богомољци, да обману добре, милосрдне Хришћане. Има сиромаха, који купе мнлостињу ради

пијанства и просе с тога, што не ће да раде, премда су доста снажни за сваки посао. Под такима не можемо ми представљати себи Спаситеља, већ само под видом заиста сиромашних. Ено видимо немоћна старца, неспособна за посао, или старицу слабо одјевену у хладно доба, познамо их, као људе богобојажљиве и побожне, како да им не пружимо хљеба, одијела, да се заклсне од зиме и прикрију голотињу? Сретнемо ли слијепца, за кога је овај дивнн Божји свијет — само мрачни гроб без сунчане свјетлости, без зелене травчице, без златнијех поља, сјеновитијех шума, високијех гора, сребренијех поточића, не остављајмо га, олакшајмо му његову горку судбину! Видимо ли сиромаха без руке или без ноге, или страшно нзнурена болешћу, — видимо у њему Христа, удијелимо му колико можемо ! Не само на сајмовима, не само пред црквом или просто на улици — внђамо ми просјаке, него још већа снротиња скрива се по кућама и по убогијем угловима; она се стиди пружити руку, па за то су ти сиромаси прави иесрећници. Због стида трпе они глад, хладноћу, наготу; ето баш тнма треба да ми обраћамо наша срца; ето коме треба да с љубављу отварамо своју руку, с ким треба да дијелимо своје добро. „Нв живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи, која излази из уста Божјих" (Мат 4, 4.). Велико је дјело — нахранити гладна, но исто тако је велико дјело и иросвијетити неучена, млађега брата свога. А много таке браће треба наше помоћи, много, који очекују просвјету ! Ено расту здрава, румена дјеца, она су осигурана за цио живот, хљеба имају и сувише, али су гладна духом. Она