Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 156

Б.-.Х ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

ју без по муке опроврзке. За тим опазивши, да нијесу кадри ништа учинити, притекоше клевети. Они су писали у Рим папи Николи I. и потворише на св. Ћирила и Методија, да проповиједају јерес. Услијед тијех потвора ријеши се папа Никола I. да их позове к себи у Рим, те да их испита, да ли онп правилно уче. Св. браћа добише позив н одоше на пут: јер признаваху да је оправдан папин захтјев, пошто проповиједаху у оним земљама, које су биле потчињене власти његовој. Да би доказали своју невиност пред папом, узеше собом и књиге, које су они превели, и по којима су онп свршавали богослужење. Понесоше собом такођер и дијел моћи св. Климента, папе римског. Тужећи због тога, што се морају оканути и оставити тек започети посао, те га припустити на милост п немилост њиховијех непријатеља, они се ипак ријешише да пођу у Рим. Сјем тога, непрестано и далеко путовање доста је шкодило здрављу св. Тшрила, који је и иначе био страшно уморан од непрестанијех научнијех и проповједничкијех подвига. И мали су путовати на југ: кроз Панонију и Венецију, т. ј. ваљало им је пролазити кроз мјеста, која су јако била насељена Славенима. Понешто је то и добро дошло дјелу просвјећења Славена. У Панонији је св. браћу радосно поздравио кнез Коцељ. Сазнавши за ново славенско писмо и славенске књиге, тако им се обрадова, да се је сам научио писму и дао им 50 ученика да их васпитају. У знак своје големе љубави и уважења сам их је пратио до границе својпх земаља и праштајући се од њих, даваше им богате дарове. Св. браћа по свом обичају одрекоше се злата и сребра, но га замолише да заробљене пусти на слободу. На 'њихову молбу пустпше на слободну ногу Растислав и Коцељ 900 Ттједнијех и несретнијех људи, који су чамили у њихову ропству — далеко од своје отаџбине, п растављени од жена и дјеце своје. Послије тога стигоше св. браћа у Венецију, богат и славан град, гдје се сакупљаху бродовп, натоварени робом, са свију етрана свијета и гдје је било много римскијех свештеника и монаха. Они насрнуше на св. Тшрила, као „гаврани на сокола", и опет са својом старом измишљотином — с тријезичном јереси. Опколивши светог Тшрила са свију страна, стадоше викати: „Кажи нам, како еи емио измислити Славенима слова, те

учиш по њпма, кад их прије нико не измисли, -—■ ни апостоли, ни римски папа, ни Григорије Двојеслов, ни Јероним, ни Августин, ни други св. оци; ми знамо само три језика, на којима је дозвољено књигама славити Бога: јеврејски, грчки и латински". Св. Ћирпло философ, који се ни најмање није тијем збунио, него је вјеровао у праведност свога великога дјела, одговори: „Зар Господ не шаље своју благодатну дажду на све подједнако? Зар сунце не сија свјема подједнако? Зар ми сви не удишемо један те исти ваздух? Како се ви не стидите бранити само та три језика, а осталим народима и племенима као да велите да су слијепи и глуви. Реците сад: зар не значи то по вашем тумачењу. да је Бог немоћан за-то, што он тобоже не може да им да то? Или зар, то не значи, да је он завидан за то, што им тобоже неће то да да? — Та ми знамо многе народе, од којих сваки има евоја слова и еваки слави Бога на свом језику; на пр. Арменци, Перзијанци, Готи и многи други. Ако вам је мало тих доказа, а ви узмите -књиге у руке. Давид говори: „Ео[поит( Господеки нок 8, кошонте ГоГПОД[ки кга змма " (Псал. 95, 1.). „ Вја ЗЈЛ1ЛА ди ПОКЛОНИТ1А Т(К^ И ПОЕТг ТЕЕ-6, ДЛ ПОЕТТ* Ж( и.шнн Тк,ое,н8, Еммпии " (Псал. 65, 4.). А Спаситељ вели: „Ш(дшЕ, нд8чит( кга азмки " (Мат. 28, 19.) Ио зар је могуће убиједити оне, који неће ни да знаду за истину, те се препиру са евијем из других разлога! Св. браћа оставиите Венецију, те се упутише у Рим. У то вријеме, кад су они били на путу, умрпје у Риму папа Никола I., који их је позвао из Моравске. За нашљедника му буде изабраи Адријан II., који изађе у сусрет св. браћи. У вријеме њихова доласка у Рим, одношаји ■ међу цариградским иатријархом и римским папом постадоше пријатељекији. У Цариграду бијаше мјесто умрлога императора Михајила већ други император Василије Македонац, а умјесто патријарха Фотија, који је сишао са свог пријестола, бијаше натријарх Игњатије. Борба, коју је подигао жестоки и горди папа Никола I. понешто се утишала. Благодарећи тој промјени, папа Адријан II. прими врло ласкаво и свесрдно св. браћу. Кад су они били већ на догледу града Рима, сам папа, окружен многобројним свештевством у раскошним и свијетлим одјећама, које су се блистале од силна сребра и злата, У