Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНКК

Стр. 157

пзађе пм у сусрет. Силан народ, лепршајуће се литије п барјнци. запаљене свпјеће у рукама свију п радосни узвици свију грађана, — све је то поздрављало пренос моки св. Климента, напе рпмскога, које су собом носнли св. Ћирило и Методпје. Андрнја II. побозкно прпмп од њих св. моћи, а и према славенским књигама понесе се снисходљиво. Ењиге те освети папа и положи пх у цркви св. Марије; по њима су биле одслузкене литургије у свијем црквама града Рима. Чинило се је на први поглед, да је папа Адријан II., који је тако лијепо примио св. браћу, тако поступио у духу велике љубави. Но њега су могле руководити овђе и мисли о евојој власти и користи. С једне стране, он се чувао да не увриједи грчког пмператора Василија и патријарха Игњатија јер је држао, да ће помоћу добријех одношаја с њима моћи постићи друге цијели: била му је нужна њихова помоћ. С друге стране, он се такоће још бојао, да неби славенски кнежеви, Растислав и Коцељ, сасвим отпали од њега п не потпали под власт цариградског патрпјарха, чиме бп изгубио велик број своје духовне дјеце, а без сумње да би му се умалило његово папско достојанство и блијесак његове власти. Зато Адријан II. у дубљини душе мало сачувствујући св. браћи, под разнпм изликама, задржаваше их у Риму. А међу тим су они врло тужили, што им ту вријеме пролази без икакве \ користи а тамо им духовна ДЈеца њихова Славени, остају без свакога духовнога руководства. Св. Тшрило, одирије већ слабуњав, почео је овђе у Риму још више малакеавати, него прије. Пошљедни часови његови живо су онисани у древном његовом животопису. Болест је полако и нештедимице подгризала здравље св. Ћирида. Па кад је осјетио, да му ее приближује конац живота, поче пјевати псалом Цара Давида: 6озкке/!иу[а ш ј>(КШН ^"к .ин^: к-е долп» Гојподјнк поиде.и-к (Пеал. 121, 1). Тога дана бијаше срце његово пуно тихога весеља и лице његово дисало је небесном радошћу. Спокојно и неустрашиво очекпвао је он конац свога земнога жнввта. И праштајући се с овијем свијетом рече: „ Од сада нисам ни цару слуга, ни комегод другом на земљи, но само Богу Сведржитељу, као што сам био, и као штО сам навјек". Сјутра дан нзјутра прими ехиму и доби име Ћирила за знак да се је еасвпјем одрекао од свијета.

Брат његов, св. Методије, и ученици стајаху около њега погружени чуветвом тешке туге и жалости, мотрећи га сузнијем очима и помњиво слушајући његове пошљедне ријечи. Прође још педесет дана и час смрти наступи, Св. Ћирило се журио, да саопшти брату свом жеље и миели о православно-славенском дјелу, Са своје самртне постеље, слабим и готово нечујним гласом, рече брату: „Брате мој! Нас двојица смо били као пар волова, који заједно упрегнути, ору једну п исту бразду. И ево ја падам на бразди, свршио сам дан свој, а ти, знам, силно љубиш твоју гору Олимп, но ради ње не напуштај свога учења међу Славенпма: тим ћеш сигурније спасти душу". Затим је још пошљедни пут поучио евоје ученике, како и што треба радити, и молио ее Богу за умножење цркве Христове и утврђељу вјернијех у слози и православљу. А помишљајући на Славене и подижући руке своје према небу, гушећи се у сузама рече: „Госноде Боже мој! како си створио све анђеоске чине п безтјелесне силе, послушај молитву моју, и вјерно стадо Своје, које сп мени повјерио, сачувај, и избави га од сваке поганске злобе, п од брбљавога и гаднога језика, који тебе хули; и уништи тријезичну јерес, а умножи цркву Своју, и све људе сложи, учини их добрима, да једнако право вјерују у истиниту и праву вјеру твоју! Надахни срца њихова рјечју Твоје науке, јер је то Твој дар! Ако си нас недоетојне изабрао да им проповједамо Еванђеље Христа Твојега, које упућује на добра дјела и учи како се Теби може угодитп, то оно, што си мени дао, као Твоје предајем Ти, сачувај их силном Твојом десницом, покри их сјевом крила Твојих, да бп сви хвалили и елавпли име Твоје, Оца и Сина и светога Духа на вјеки" ! Након тога умирући Ћирило ижљуби све присутне и проговори: „Благословен Бог наш, који нам не даде да будемо илијеном зуба невидовних непријатеља наших. него се замка њихова покида, те нас избзви од трулежа њихова". Усред дубоке тишине, суза и уздаха, пресели се св. Ћирило у небесне обитељи, гђе нема ни плача, ни туге, ни уздисања. Смрт његова збила се 14. фебруара 869. године. Док се све то догађало у Риму, налазили су се елавенски кнежеви у силној бризи за својима мнлима учитељима и просвјетитељима. Они