Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 258

В.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7

п мољаше Господа да му просвијетли грјешну душу својнм словом. Наједанпут га изненади дјетињи глас, који му говораше: „узми и читај!" Он се трже п не опази никога, али му поглед застаде на књизи, што поред њега лежаше. Отворив књигу прочита ријечи из посланице снап. Павла к Рпмљанима (13, 13 —14)п да ходимо шштто као ио дану : не у ждеуању и пијапсшву, не у блуду и нечистоти, не у свађању и зависши, него се обу■ цише у Госиода нашега Псуса Хрисша, и тијелу не угађајте ио жељама и . На томе је завршио читање и више му иије било нужно. За читања ттаведенијех ријечи ушла је у ерп,*е његово благодат Божија, све сумње у истину хршпћанства ишчезоше. Забил.еживши то мјесто св. I Гнсма, Августин заклопи књигу, оде к своме прнјатељу Алимпију и прииовједи му што се догодило. Алимпије рече: „с-лабога у вјери иримајше лиј&ао, да се не смеџа савјест " (Рим. 14, 1.). Оба друга одоше за тијем к матери Августиновој и прнповједитпе јој све. Побожна Моника с радоснима сузама захваЈр Вогу. Није се узалуд оиа мучила и бринула. .У септ. 387. год. Августин се крстио, али се за крштење спремао три мјесеца, у самоћи код свога друга Верекунда, не далеко од г. Милана. гдје је живио, велико свјетило цркве Хрпстове, св. Амвросије. Тамо је — с матером, снном Адеодатом, братом Навигијем, Алитијем, Љтценцпјем и Тригетијем, од којих су ова два пошљедња били његови ученици, и са своја два стрица — Августнн проводио све вријеме у читању св. Писма и религијозним бесједама. Ко је познавао ттрије ватренога> похотљивога Автусттша, сад га није познао. Мјесто говорништва, којим се је прославио, он је у вријеме, кад није имао религијознијех вјежбања, бавио се заједно

с матером господаретвом, радио је својим рукама, да код гостољубивога свога друга не једе хљеб бадава. А тако су радили и други. ЈутрОм рано сви би устајали на молптву. И за вријеме одмора. и за врије.ме рада разговарали би се о светијем предметима. Августин није нмао доста дана, кећ је и по цијеле ноћи непрестано читао, усхићен псалмима, које је пјевао из дубљине Срца. Тешко је представити радост матере његове Моиике. У животу свом није ништа тако жељеда, него да види незнаботнца сина свога учеником Спаснтеља, слаткога Исуса. Сви они дани и недјеље бпјаху њој једна захвална молптва. У ње је био и дубоки ум, коме су се слш дивили. Једанпут у разговору запита неко, како се едаже зло у свпјету са Богом уре|еним поретком^ или оно иарушава тај поредак? Мушкарци п сам учени Августин не могатие на то одговорити, но Моника рече: „може бити у свијету што — шта и изван поретка, јер зло, које постоји, не може бити дјело Божије, но промисао Божји није осгавио зло у нераду, већ гаје потчинио вишему поретку, који му одговара". „Могло би се рећи: рат је зло, но он је потчињен своме поретку, — свјетској историјтт, од које долази добро. Мачем и огњем потребно је често освојити предјеле, да се може у њпма пост!Јати хришћанство и просвјета". У овакијем разговорима пролазило је вријеме члановима тога друштванца. Августин се одрекао плаће, коју је примао као учитељ говорииштва, па и својих материјалиих дјела, која је у незнаботнтву написао. Године 387 оде он у Милан. С њттме су били иегов отац и син, који се желише крстити. Под руководством пресвитера Мттланскијех и самог св. Амврослја, Августин, и његови сапутници допунише своју просвјету хртинћанскијем