Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 306

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

ПАЛЕЊЕ ВАТРЕ У ГАЦКУ.

Гацко се баш не може подичити многим и ( лијепим обичајима својим, као остали који крај Херцег-Босне. У томе је особито заостала нова варошица Метохија , гдје би човјек рекао на први мах и да нема никаквих обичаја народних. У другим мјестима већ се и дјеца почну радовати. када им се какав год у години примиче, а уочи самога тога года, све ври — и старо и младо; свак му се радује н по некакав народнц обпчај врши, па било у вечер, или на сам гбд зором раном прије сунца. Од свега тога овдје не Кеш ништа видјети. ОвдЈе се састали људи са свих крајева Херцеговине; донијели собом сваки своје обичаје п тјерају их сваки по своме адету; начинили од тога смјесу и метеже, па у тој алабуци све се пзгубило, ништа се не зна, те тако су н пропали обпчаји. Сад их нема !.. . 1 Само када се човјек ејети Ђурђева дне и оних дивних н разнпх обичаја наших, па љуљачке н тефернча, мора овдје у Гацку уздахнути п проплакати, када од тога свега ништа нема; па у тај мах и нехотице помпсли, да је негдје далеко У т Уђ°Ј земљи. међу туђим народом — далеко и далеко од Херцег-Босне! . . . Гдје је Чајниче, а гдје Требиље, па их једни те исти обичаји вежу; а Гацко, оно у средини, па — ништа. И запста се ту човјек мора чудити п дивитп, па и жалити!.. . Од свих обичаја, који се држе још, човјеку највише пада у очи ^иалење ватре и . Тај је обпчај стар и гатачки је; а врши се два пута преко године: на Ђурђев дан зором раном и уочи Петрова дне иза акшама (послије вечера). На Ђурђев дан, прије но огране сунце, скупе Гачани пред кућом на храу ђубрета и буњишта, па још сламе и сијена; помету кућу и оно емстље баце на ту хрпу и то запале. Сад се дигне у хнљаде нламенова, а дпм и смрад прекрпје гатачко поље у густој тами, као да све изгорје. Дјеца се скупе око тих хрпа, па сохама, биљама, штаповпма преврћу те хрпе, да боље ј горе и примећу ђубрета, или грања. Тако пале и по башчама, или њивама, а све, да им бива не буде тога л>ета у кући — буха; у башчи и у пољу — гујавица и друге гамади. Тако гатају — то им је све! Како се Гачани највише баг.е сточарством и пољодјелетвом, то им је и овај други обичај за то скоичан.

( т 1им љето почне и дани ее изљепшају, ено ти теферича, па ч уживај. Упрегли Гачани сад овдје сад ондје по десетак, двадесет, па и до тридесет волова п тегле колибе у поље. Стоји врева људп; стоји рика волова; стојн шкрипа јармова и колиба, а пуцњава штапова — ти стојиш и гледаш, па мислиш: све оде, све се одсели! Колибе су одвучене, сад се вуку „лесе" и граде се торови по њивама испред колиба. Ево и иртља се — покућство, суди, хаљине и све, што је потребпто з-г мрса. Одоше п чељад, па и псе у ланцима за собом тегле; ето тн најпослије звона и блеке, ето ти крда — ето ти стоке; све оде у поље, а све ће јеСенас опет из ноља! Поље се днми пуно колиба — оно је оживјело иза мртве зимс. Сад је живот у њему ; сад је оно лијепо, — па као да је то пјесннк знао, кад кличе: Гацко поље, љепо тп си, „Кад у теби глада нема „Глада љута и невоље тешке!" И заиста је лијепо, јер уз нуне пунцате колпбе мрса, па још уз оне шкипове пустога кајмака — откуда гладил! А невоље — гдје- је она?! Давно је нестало — несгало је насилника; а Лииник негда славнп у врх поља равна стоји пуст и дворовп негда силна господара, Смаил-аге леже у хрпи камења и причају нам, да је свака сила за времена; а јаме и камење испод пусте куле чувају успомену, како ага дариваше рају: „Коме колац, коме ли конопац, „Коме оштру палу намјењује" !... Свега тога нема — онај је за навијек за нијемио, који је негда грмио п етрах задавао. „Слуге зове Смајил ага „У сред Стоца куле своје, „А у земљи херцеговој ..." Хрпа камења, мјесто елуга, иснод куле опкољава и двори наруче костију п означава ј мезар, — раку агину! А раја — јадна раја! у миру дшпе II не вапи више: „Хљеба, хљеба, господару" ! Она у миру живи и пјева; пјева себи пјева пољу: „Гацко поље, љепо ти си, „Јср у теби глада нема „Глада љута и невоље тешке" !