Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 840

Е.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

господин Војводић за здравље народа парохпје бобољушке а на челу му дотпчног пароха госп. ГГ. Зорића и кумова: Вучена Миљуша и Вучена Пилиповића. Пета је управљена од надзиратеља вриједном госп- Ф. Топнћу управитељу котарске испоставе у Д. Унцу, који се је такође заузнмао о подигнућу овога храма и набавци звона. Напоменути ми је, да је прп обједу стигло писмо надзиратељу од споменутога госп. Топића, са којим честита свечаност, жалећи, што освечељу звона присуствовати, као што је подсигурно држао, могао није. Добровољнијех прилога овом приликом пало је 75. фор. 42. нч. за које нека је хвала свима дароватељима, којима нека свемогући накнади. (Имена дароватеља мислио сам на јавност изнијети али мп списак дотични ни до данас нестиже, који очекпвајућн ево и са описом задоцних). По обједу настало је нраво српско весеље, као што то, само Србин зна и умије. Оно је трајало до саме мркле ноћи, која зар да не освоји заиста неби се тако лако весела Србадија ни растатн могла, која је заиста однпјела у срцу свом веселу успомену на тај дан кућама својима. Сутра дан, пошто је освитала неђеља, народ оближњи као п они који су издалека пак су ту облизу преночнште код својих познаника имали, састао се је, те најпре у св. храму иомолио се је Свемогућему Творцу а по молитви опет весеље наставио. Тако се свечаност ова сврши уз коју немогу пропустити а да нс похвалим одбор цркве цвјетићке са парохпјанима н на челу им парохом госп. Зорићем, јер они непожалише труда нити

трошка те добише не једно, као што су у овом протопрезвитерату готово сви чинили, него два звоиа, су чим дадоше добар примјер да се све може само кад ее хоће а држали су се и тога: „што треба учинити данас не треба остављати за еутра", као што каже пословица, које се многи нијесу хтјели држати, нсго кад су наручивали и добављали звона говорпли су: „Сад ћемо добити једно а друго ћемо лако", пак на тому се и мјесец мијепи п гђе је добивено једно ту је'тако и остало, јер о другом ни спомена нема. За то, овом приликом, не»:огу пропустити, а да не напоменем, да сваком црквеном одбору односно парохијанима сваке порохије боље би било наручитп два, па ма и малена била звона, него једно да је и доста велико; у толико више што звук једнога као двају милозвучан бити неможе. Узмпмо на пр. у Петровцу, Колунпћу, Смољани, Сувари, Вођенпцп, Крњеуши и Бјелају све у протопрсзвитерату петровачком, ту свагђе има по једно доста велпко звоно а свако је, неко толпко, неко мало мање а неко и више него оба цвјетнпчка коштало, на пр. у Пећима, у протопрезвитерату љеванском. наручена су и добивена од Цукрова из Спљета два звона, па оба пијесу ни пуних 300 фор. коштала а ипак пмају врло лијеп звук и много љепши неге овђе што их има, који су коштали готово а и може бпти управо два пута више него ова оба. IГађох за умјесно госп. уредниче, да Вам впше речено саопштим, надајући се да ћете и у цјењени лист омиљени нам „Босанско-Херцеговачки Источник" исто уврстити, којом прпликом изволите примити поздравље од К. Новаковића.

ВЕСЈЕДА при освећењу звона у Великом Цвјетнићу, 21. маја 1894.

Говорио: Коста Новаковић, свештеннк.

„Слога сваки пос'о ради И напретком ув'јек шл»еди и .

Драга (ураћо! Нема ни једног од вас, па ма и најстарији био, да памти, када је овдје црква била, него се једино о томе само приповиједање чути могло; а да је ова негда овдје заиста била и постојала и да је баш то приповиједање истинито, о томе

нас довољно увјерава она громила, коЈа Је овдЈе од памтивијека постојала, особито када сте ју ви, овдашњи парохијани, раскопали и у њојзп црквени знд, који је толико година засут лежао, нашли.