Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 366

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10

Нема. користи иатуцати дјлци главу ни које каквим сувоиарним правилима или текстовима. Дјеца од оваковога учења немају користи, већ шта више затуиљују разум. Што се год дјеци иредаје, треба то и да разумију. Овђе је гланно, да дјеци треба бирати све, што ]е за дјецу. На овај начпн не би било предмета, из кога и дијете не би нешто разумијело. Ни апстрактни предмети нијесу са свим дјеци неприступачни; само с тим условом да оно, што им се из њих казује буде одабрано, а казиваше љубављу и живошћу зачињено. Васпитач сам треба да је одан своме предмету и да у њему ужива, па ће онда ту идјетињевоље бити. Живи примјер највише на дијете утиче. Најприје сам васпитач пред дјететом треба да ради све што је за дјецу, али живо и са одушевљешем, па смо сигурни да ће ту и успјеха бити. Живи примјер предмету даје најбољи живох и с поља и из нутра. Ако дјетету станемо пунити главу које-каквим правилима, неожпвљавајући их примјерима, теретићемо дјетињу душу и срце и нећемо имати успјеха. Овим се начином душа не богати знањем, а срце не учествује у послу. Још је горе, ако се дјетету украћују забрањене ствари штапом, као шго је то код наших родпте.ља већином обичај. У оваком случају дијете осјећа велики прптисак и неправду на души и губи љубав п повјерење према васпитачима. без чега они нијесу у стању дијете васпитати. Док је дјетиња душа њежна и растворена, с дјететом треба опрезно поступати, те потпомагати и развијати божанска начела у природи њиховој, а не убијати их. Јер, што год дјеца у својим младим данима задрже на својој млађаиој души, за њих је доцније то најчвршће знање и највећа светиња.

Природа дјетиња у своме развијању иште непрестаних и сталних побуда; због тога је Бог у човјеку засио још једно хришчанско начело, и то је иада. Нада се показује као казна или као награда и у васпитању дјетета игра велику улогу. Она је један елеменат у човјечијем животу и у души не одваја се од остала два начела вјере и љубави. Наградом или казном можемо у васпитању доста и користити, но опет можемо и много штете своме васпитнику доприниејти. Нн чим се не може тако брзо и лако неповјерење и мржња навући од стране васпитника према своме васпитачу као злоупотреб.љавањем иаграда и неодмјереношћу казна. Казне над дјецом треба тако изводпти да не губе л>убав ни повјерење у своје васпитаче. Васпитаници треба вазда да вјерују, да васпитачи према њима имају једнаку љубав, а казне да врше, као нешто, што мора бити посље неког чина. За сваки гријех, који вуче казну, казна не смнје бити једнака; за веће погрјешке веће су и казне и обратно, јер тако и Бог поступа према својим грјешницима. Тако треба да је и са наградама. Погледајмо човјека, који случајно поплива у земаљској срећп и богаству, како осили и често заборавља своје дужности према Богу! И дјеца у прекомјерним наградама губе своју љубав ц уважење према својим васпитачима. Најбоље ће бити, ако се што је могуће више буде избјегавало и једно и друго, а употријеби у крајњем случају, пошто се исцрпу сва друга средства, па не помогну. Дјецу треба привикавати да раде нешто из осјећања, што ће им бити корисно п потребно по живот. У кажњавању или награђивању дјеце оД васпитача шпте се велика дошљедност и правичност. У овом послу нико