Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 12

В.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 453

је намислио, да послужи Богу; ио промислившп се, прими се управе градаимајући на уму, да ће, као такав, моћи доста користи хришћаиима учинити. У то вријеме владао је у I ^ариграду цар Лав Исавријски. Он гоњаше све оие хри шћане, који погатоваху свете иконе. Свахсога је најстраишијим мукама мучио а саме иконе спаљпвао је и упиштавао. Кад је о томе дознао св. Јован Дамаскпн, усхићен л>убав.љу према Хрнсту, а имајући жељу, да >одржи ме!ју хришћанима важност и почитовање према светим иконама и вјери Христовој, употреби све своје знање и вјештим пером доказпваше назови хрипгћанском цару и свима онима, који су као о И ј да се они у великој заблуди налазе и да је погатовање икона за православну вјеру од врло велике користи. Оваква писма св. Јована получише велики успјех; јер сви, којн су их од православиијех читали, кријеппли су се у хршпћанској љубави а са већпм стрпљењем подносише мучења и са бољом ревношћу исповједагае име Христово. Сазнавши цар Љв, шта је св. Јован Дамаскпн писао, јако се разљути, те науми, да му на који год начин главе до^е. У то име поткупи неке неваљале л.уде, којн су умјели вјешто подражавати туЈ^е рукописе, те они напишу писмо вјешто, као да је сам Јован писао, У истом писму наведу, како Јован позива цара Лава, да с војском до^е и заузме град Дамаск, кога ће му драге воље уступити, и да истјера Сарацине из града. Исто писмо погааље Сарацинском калифу, Еад Калифа прочита писмо, јако се расрди иа св. Јована и заповједи, да му се без икаква суда, не примаЈући никаква оправдања, отсијече десна рука. Ова запо* вијест буде одма извршена.

Невиии страдалник, кад је одведен кући својој, мучио се је цијели дан. Кад је ноћ наступила, држећи Јован, да се је Калифа одљутпо, пошаље му неке своје прпјатеље, те су молпли да се Јоваиу осјечепа рука поврати. Пошто је Калпфа Дамаскииа иеома волио, то му поврати руку. Кад је Дамаскпи добпо своју руку натраг, отпђе у своју домаћу црквицу, клекне пред нкону св. Богородице и држећп своју осјечену руку на рани овако се мољаше: „Пресвета мајко, владатељко евпјета, чуј ријечи моје. Ти зиага, да је моја ова рука осјећена за то, што сам писао о поштовању светијех икона, испуни молитву моју и излијечи ми ову болесну руку, да би и на даље могао писати у корист вјере православне. Ти, пресвета Богородице можега све учинити, молитве су твоје пред Богом услигаане". Овако молећи се и осјечени дијел руке на рани држећи заспп. У сну опази он икону пресвете Богородице окрепуту лицем к њему, и чу се глас, који говораше: „Гле, рука је твоја здрава, немој се жалостпти, но труди се и пиши, што си обећао". [ Кад се Јован од сна пренуо, попипа своју руку, и виђе да је здрава. Са сузама радости и благодарности захвали Јован Богу и Богородици на исцјелењу његове руке. У славу Божију а за спомен чудног исцјелења спише он прву пјесму: „Тпод пое ^ днтј / нма десница еого / Љно кх к^кпоггн просиакисА" а у част и славу св. Богородице спише Ирмос , који се и данас на литургији св. Василија поје и који почиње са ријечпма: © тев^к радбетсд еллгоддтнд/ Л ес/ А кда ТЕДрт^". Онај пак убрус, с којим му је рука завијена била, носио је за спомен око своје капе, па с тога и данас наши калуђери носе своје камилавке покривене копреном, епана камилавком.