Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 446

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

и запита: „Тата! Шта то градиш?" Градим књигу. Па ће онда: — Јеси ли ти и они мјесец начинио?" — Ннјесам; то ја не могу начинити, н>ега је Бог начинио. Сад више није било краја њеним пнтањима. Питала ме за многе предмете око нас, ко их је градио, на што је вазда добивала одговор: Бог. И доцннје много пута дијете је радо са мном заметало оваки разговор и давало ми разна питања, на која сам му ја вазда био услужан својијем одговорима. У овакијем случајевима дијете се красно и врло лако може поучити, да је Бог један и да је на небу, да је Он свемогући и свезнајући. Не треба дјетету за ово држати никаква предавања, јер то неће ни помоћи; кад вас за што запита онда му и одговорнте. Наравно, дијете у овом добу све ће то везати за предмете из природе. Замишљаће Бога, као каква о^громно-великога човјека са неизмјерном својом снагом, који има свој стан горе на небу за то, да може свакога лакше да види доље на земљп. Сунце, мјесец и звијезде држаће да су Божије свијеће. Но овдје треба васпитачу добро бити опрезну. Не треба никад дјетету казати, да су те свијеће ради Бога, да Он види, него ради нас да ми можемо видјети дању и ноћу, да не би посумњало у Божије „око свевидеће", које види у помрчини као и на дану. Исто тако и за остале предмете и ствари, које су на земљи, треба дјетету вазда говорити да их је Бог на нашу употребу створио и дао. Што ће дијете с почетка замишљати Бога, као човјека, у облику тијела, то ништа не смета, кад буде вријеме за то, лако ће Га оно обстракирати. Па п ми одрасли, кад хоћемо један другоме да лакше Бога преставимо, замншљамо Га у облику човјека. И син Божнји, Исус Христос, који је п сам Бог, кад се хтио

показати људима, да га могу видјети, показао се је у човјечијем тијелу, па у том облику и на иконама Га сликамо. Многи родитељи, кад дијете пружи прст на икону и запита: шта је то? одговарају: „то је Бого". Ово ми не одобравамо. Јер у таком случају дијете замишља сваку слику, у човјечијем тијелу престављену, да је Бог и по томе држаће да има више Богова, што не смнје бнтп. Осим тога, кад дјетету говоримо о Богу, говоримо као о Богу живом, Којн је увијек у дјејствујућем стању, т. ј. Којн непрестано даје сунце нли кпшу, облаке или ведрпну, грмљавину илн мпрноћу; топлоту или ладноћу; болесг или здравље и т. д. и т. д. те и по томе нема смисла показиватн дјетету на икону, да је она Бог; јер ће дијете брзо п само увјеритн се, да ]е то мртва ствар, која не може та чудеса у природи да производн. На овако пнтање треба одма дјетету казати да је икона слика Божија. Ако оно и не могне одма схватити, шта то значи, не треба се бојати тако му казати, јер неће бити далеко да ће оно то и појмити. Најбоље ће се дјетету преставити разлика пзмођу Бога и Н>егове слпке, кад се метне прод огледало и себе у њему видп; онда се дјетету каже овако: оно што си ти у огледалу, то је Бог у оиој слици — икони. Него за ово већ треба да је мало поодраслије. Кад дијете на овај начин лобпје појам о Богу лако му је у душу улити ц поштовање према ЕБему. Већ и та мисао, да је Бог праузрок свему и да све од ТБега зависи, сама по себи даје човјеку у срце неки страх и уважење према 1Бему. Осим тога свакодневне кућевне молитве. које се у доброј хришћанској кући свршавају, а дијете их слуша и гледа, чнне на њ велнки утисак побож-