Босанско-Херцеговачки Источник

Св, 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Ср. 447

ности и богопоштовања. Добра и ирава хришћанка свакн иосао око сиога дјетета започшће и свршава молитвом одма од ро^ења његова. Кад га превија, кад га нахрани и лијеже, вазда виче: „Боже помози!" п осјењава га знаком часнога крста. Не треба мислити, да ове ријечи немају силу свога дјејствовања над нејаким дјететом тим прпје, што има у себи душу и жгјви нскром Божанскога Духа; јер знамо да крст чпни велпкп уплив и над мртвим стварима. Божију помоћ треба вазда над дјететом призивати и ш њим Богу молитве чинити; јер нијесмо у стању одредити онај час, кад се у њему по- | чпње развпјати чувство релпгијозности. Ми зиамо само толико. да оно (чуветво религије) предходп свпма другим. У добрпм хришћанским кућама породице устају г # најмање два нута на. молитву, у јутру н у вече пред вечеру или пред спавањеДок су у јутру сва чељад код куће, чим устану од спавања. обуку се н умију скупе се и заједно моле Богу, да их укријепи тога дана у предстојећим пословпма и ла пх сачува од могућих биједа п гријехова. Обично говоре: „Боже нам помози" и „Боже нам опростп грнјехове"! ,Још ако се десп какав да зна читатн, ту је одмах „Часослоп" и „Псалтир" и из њих чита односне молптве, а остали слушају, стојећи побожно и крстећи се. Кад се молитва сврши домаћин разреди послове и онда свакм пде на сноју страпу. У вече опет 5 кад се сви пскупе, обнчно пред вечером | устају на молитву, да захвале Богу, што : пм је тога дана бпо на помоћп п да му ј се препоруче, да их пз свога будпог ока ни у иоћи не испусти. Све ово дијете треба п да слуша и да гледа, па ће и само доцнпје тако родити; а иеће требатн ннко да га нагонп. Хришћанство је дјетету урођено и тако ће се најбоље у њему развпјати

заједно са тјелесним узрастом. Будиће се у њему побожност и страх према Ономе, којн је највећи и коме се свака твар покорава и снебива. На овај начин породица је мала црква Христова, на којој благослов Божији почива. У овакој породици бпва оио, што ап. Павле ппше Колошанима и то је: „Ријеч Христова да се богато усели у вас, у свакој премудрости учећи и свјетујући сами себе са псалмима и појањем н пјесмама духовнијем, п благодати пјевајући у срцима својим Господу". (Кол. 3. 16). Из домаће богомоље дијете прелази у општипску т. ј. у св. храм Божпји. Добри и прави родптел.и често своју дјецу треба у цркву да воде. У цркви је са свпм другп ред, но што је у кућн. „Љепота храма, свпјетлост свијећа и кандила, свцјетле одежде свештенослужител.а, појање и мнрно стајање богомољаца, окренутпх олтару, свештенн чини, одсутност предмета свагдањег живота, не допуштено непобожно кре.тање, захтјеви да се обратп пажња на нешто више, нзванредно — све су ово лекције побожности пред Богом" (Из сл. преосв. Амврос.). Цјелокупно богослужење црквено и оне дивне и узвшнене варијације у црквеном појању, све то нзазнва дубоку побожност и страхопоштовање према Богу и озпачава главније догађаје из жнвота Исуса Христа. Зар има с])ца, које се у очи Великог Петка неће растужити, а на свијетли празник Пасхе-Ускрса развеселити? Дје тиње срце њежннје је н мекше, него у одраслијех; за њће ова осјећања бити осјетљивпја п ннтересантнија, него за старнје, особнто пак онда, кад му се по која ријеч каже о значењу дотпчнога празника, кад оно тај свој осјећај веже за успомен догађаја из жнвота Спасител^а. Биће доста штошта ту, да дпјете неће моћи разумјети,