Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 44

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

Јеван^еље Јованово дужно беше у обзир узети две најпосебније различне црте црту укуиносши и најстрожијег вадовољства. И ирво, у јокаиовом Јеван^ељу је црта укуиности. Она се разлива у њему на највиднијп начин. Учење и дела Исуса Христа, изнешена код првих јевапђелиста, представљају у себи више појединости и садрже у себи довољно знакова месног постанка: напротив, изложена код Јована абстрактније и маше се разликују колоритом местности.. Већ и то само, што садржина првих јеванђеља баш окреће се около иредмета из обичног живота, дужно беше саопштити им карактер посебиости и местности. Јован се готово ограничавао истинама спекулативним. Али истине спекулативне, шта више и природне (ако су само оне истине) састављају достојанство ума човјечијега у свима местима и у сва времена: а како су одмах ове истине чисто откривене, то је свагда више од свега вештачкога, које се одре^ује местом, и ограничава одре^еним временом. Предпостављена овде од нас разлика међу јеванђељима, врло се јасно открива из упоре^ења њиховог у оним местима, где се они дотичу једнога истога предмета. Код првих јеван^елиста Исус Христос представља се више делотворним, као Месија Јудејског народа: код Јована Он учи, као Месија општи, светскп. Тамо у духу ученика, не сасвим слободних од предрасуда, Он проповеда: н^ксл^к послјнтч. токлнС' ко ач;н т длгк погикшмлгк дол1§ Тзрл= нлјкл 1 ] натротив овде: И ин К1 шкцм илилгк, Аже не г8тк от г к дкорл гсгш: и ТК1А лш подопдеч^к привестн 2 ]. Једном Јудејци осуЈ ) Мат. 15, 24; упор. 10, 5. 6. 3 ) Јов. 10, 16. —-

ђпваху ученике Господње због нарушавања суботе. Код првих јеванђелиста Исус Христос у оиравдање њихово позпвао се на примрр свештене древиости, и, пошто је део осуде пао и на Шега, додао је, да Меспја господар п од суботе 3 ]: код Јована у слмчном случају Он показује на свеблаги Промисао Оца, Којп не зна суботе, н ставио је на видик, да не л<ожст к Окпгк ткорити № секФ ничесоже, не еже ВНДИТТч 0тп т л ТВОрАШ^Д : АЖ6 КО 0НТ\ ТК0р1П"К, сТа и (гкшт*, такожде ткорит г к 4 ). Доказ најузвишенији! На Спаситеља клеветаху, да је Он у свези с мрачним духовима. Код првпх јеванђелиста, Ои одговара на ово простим примером, који је узет из круга општег живота. Љце цдрстко, говорио је Он, пл с/л разд'клитсл, н? л^ожетт* стати цлрство то: и аш,е долгк нл са разд"клитсА, ие Л10жетт^ стлтн дол!'К тои: и лш,е слтдид коста нл са сллп^ и рлзд"клнлс/л, не лножетт* стдти, но конец^к ил1дт'к 5 ). Код Јована укор: „сксд ИЛ1ДШИ", Он одвраћа речима: Дз г к Е*ксл не илкчлгк, но чт8 Отцл л^оего°) т. ј. из Мојега живота, свагда сличног са вољом Божијом, ви можете видети, да код мене нема свезе са Велзевулом. Доказ чисто наравствени! Из духа укуиности мора се протумачити у Јеванђељу Јовановом и то, зашто он назива Вога Оина Словом или умом Вожанственим. Јован је видео, да овим називањем и од простих људи од * свега лакше може отклонити плотску мисао о страсном ро^ењу Вога од Бога 7 ) и му8 ) Мат. 12, 1—8. Марк. 2, 25—28. 4 ) Јов. 5, 17. 19. б ) Марк. 3, 24—26: упор. Мат. 12, 25—29. ,•) Јов. 8, 48. 49. 7 ) Златоуст у 2 Бес. на Јована.; „Желећи научити, да је Онај, о Ком он говори, Јединородни Син Божиј (Јеванђелист:), да не прокрчи путеве мишљен.у о страстном рођењу, предупређује ово самим називањем Слова, показујући,