Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 136

Б. X ИСТОЧНИК

Св. 4

врејски у земљу хананску, у земљу у којој тече мед и млеко, — и Бог изабра Мојсеја, човека, који беше васпитан у двору цара египћанског, да избави народ свој. После смрти цареве, од којега је Мојееј побегао у земљу Мадијамску, бојећи се казне што је убио једног египћанина, појави се ои смело својој браћи у Егииту и различним знацима и чудесима увери их, да је он поеланик Божији и по том са својим братом Ароном оде пред Фараона и затражи од овога, да отпусти народ у пустињу, ради светковања празника. Цар му одговори: н( к-б.и-к Г ојподл, и Изрии.!^ н( шп8ш,8 (Ис. 5. 1. 2.); а међу тим желећи, да велики број јевреја остане у земљи и тумачећи да они желе из земље с тога отићи, што ту беспосличаре и лењују, нареди, да им се намеће што више послова и рада. Мојсеј је узалуд претио казнама; док год казне трајаху, Фараон обећаваше, да ће народ отпусткти, а чим оне престајаху он се још већма гњевио и смишљао све грозније освете, да га намучи, Девет страшнпх казна извршило се над царем и царством египћанским, али Фараон ипак не хтеде увидети, да се вољи Божијој не може противити. На послетку објави Господ Мојсеју, да ће послати на Египат, због Фараоновог упорства, још једну, и то најстрашнију казну. Казна та бејаше помор првенаца египћанских, по коме за једну ноћ изгибоше сви првенци у Египту, почевши од првенца царевог па до првенца најмање животиње. После ове казне имало је доћи избављење јевреја, те је због тога Гоеиод наредио Мојсеју, да их спреми за излазак из Египта. Сремање за полазак састојало се у приношењу извесне жртве Богу, са којом бејаху у св^зп и неки, до тада још непознати, обреди. Жртву је ту сам Господ назвао пасхом, што значи прелаз. Ова је жртва с тога тако названа, што су јевреји, који су њу јели, сачувани били од руке ангела, која је морила првенце египћанске; ангел је пролазио поред станова јеврејских не вређајући њихове првенце; — иста жртва бејаше уједно и храна јеврејима пред поласком из Египта. Да би се јевреји вечито сећали овог чудног избавлења, заповедио им је Господ, да сваке године држе Пасху на исти начин, са истим обредима и у исти дан, у који она бејаше први

пут. Пасха је имала подсећати јевреје на велику милост Божију — избавлење из Египта • али она је уједно и предзнаменовала, предсказивала другу много већу милост Божију, коју је Господ после хил,аду и по година учинио роду људском, избавивши га својом смрћу од ропства греху и ђаволу. Опис празника Плсхе сачувао се делиммпчно у ск. Библпји, а делпмично у каснијим списнма јудејских равина. У ев. Библији, изложена су цравила, по којима ее имао светковати овај иразник, а на неким местима је описано и како се светковала Пасха у различита времена; у равинским списима налазе се иста та правила, само много више проширена са додатцима нових правила и подробним тумачењем истих. Прегледајући Божија наређења гледе праз ника Пасхе, која се налазе у књизи Исхода гл. 12. и сравњујући иста наређења еа другим местпма, која се налазе у истој књизи и у оеталим књигама Мојсејевим, у којима се о Пасхи говори, видићемо, да се нека од њих односе специјално на Пасху египћанску, друга пак на Пасху потоњих времена и, на послетку, трећа заједно и на једну и на другу. Ево како заповедаше Господ Бог Мојсеју, и како Мојсеј предаде те заповеди старцима израиљевим: 1. За уепомену дивног и великог избављења синова израиљских од тешког ропства египћанског, овај мјесец , у који се збило избавлење и који по пређашњем бројању јеврејском бејаше седми, нека буде кд.итј илчдло /и-^ацж, тјжми КТ^ .И^ГАЦ^Тј /|^ТЛ (ИСХ. 12. 2). 2. У десети дан овога месеца, сваки домаћин дужан бејаше, за своју кућу изабрати јагње (овча) и чувати га одељено од других оваца до 14.-тога дана истога месепа. (Исх. 12. 3). 3. Јагње то, имало је бити непорочно, мушкога пола и једногодишље (ст. б). 4. У 14. дан реченога месеца ет > кгкрХ, имало се клати јагње пасхално, (ет. 6). 5. Затим требало га је испећи на великој ватри, у целости не секући ни један уд од тела (ст. 9). 6. Месо од пасхалнога јагњета, имало се јести ноћу 14. дана, са бесквасним хљебовима и горким травама, за успомену невоља и мука, које трпеше јевреји у Египту.