Босанско-Херцеговачки Источник

Ов. 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 187

убогој старццн, којој је сапшла покров и кошу./ку. Имао бих многа внше говоритн, сннко, кад бнх све о њој казивао. Једно кажем; таковн људи не рађају се сваке годнне, јер једва једва такова душа долазп на сиет једанпут у сто година или још ређе. У нашем посаду она је све познавала, од старца до самога детенцета, а разумна је била тако, да су јој се дивили стари и ученн људи. Била су овде код нас два брата, који су били у завадн мал'не 10 година. Мирили их комшпје, мнрио свештеник, мирио их прота дошавшн да разгледа цркву, — све бадава: свака добра реч отпадала је од њнх, као камен са стене. А госпојица Ана измирила их: онн поделивши земљу праведно, одпочеше живити братски у љубавн и договору. Где је ко видио ма где такову госпојицу? Па и јест': необична је она била госпојица, но право рећи, анђео, прави анђео беше! Стари родитељи све су јој одобравали, и И нису могли ни у чем гато препречити. Само погледа на матер и оца, — онп већ јој не могу казати: не чиии, девојко, ово или оно, треба радити овако". Такову реч нису јој могли рећи. Сад ти морам приповедити о човеку још, који је живио у дворцу и који је био једини мрзак госпојици Ани, да га не видн. То је био управитељ старог спахије и звали су га Гусаковски. По ро^ењу је био иросто Гусак, наш пак мужик, но како се од малена одликовао хитрином и опрезношћу, то научи од певца читати и писати, за тим отиде у Лавов, учио је код кројача шити п кројити, и изучивши добије право мајстора, и ирозове се Гусаковски, иреврне тада нашом вером православном ш! пољску, и науми сасвнм да буде господин.

Кад се нодигла у години 1831. буиа пољска у Варшави, отиде и он тамо да војује, и тамо га иачинише некаквим началником. А кад су Руси побили Пољаке, оп украде из кесе војничке новце, с њнма побеже из руске Пољске, за границу и јави се код нас. Овде је оне новце негде закопао, а њега су ухватили и отералп у Лавов. Али како је бпо туђинац, наш пак аустријски поданик, то га брзо нз затвора пустише и он се врати у иаш посад. Иглу и напрстак баш иије шмековао, још више жељаше да буде господин, с тога гледаше свакако да се увуче у службу, нашем спахији, — и увукао се. А био је, морам ти рећи, врло хитар и лукав, говорпо је тако слатко и течно, да су га сви држали за најизображенијег човека! Постао је писарем, по том економом и најпосле управитељем. Новаца, што је имао, раздао је господи и Чивутима под интерес, а звање и службу своју тако је умео извршавти, да га је спахија, кога је подкрадао, држао за вернога и најоданијег слугу. Трчкао је. н око госпојице Ане и трудио се да буде у милости, но оиа га никад није могла трпити и не иушташе га себи на очи. Аии прошло 18. годпиа и бнла је увек здрава и весела, као младо срнче у шумсвом пшпрагу. Пико није ни мислио да јој неће у део пасти такова свадба, о каквој су сањали отац и мајка. Баш на велики петак, кад се искуписмо у цркву на гроб Христов, почеше говорити људи, да се госпојица Ана разболела. Други дан, кола за колима јуре у посад, возе докторе из Лавова; били су код нас неколико дана, мислили, гледали, саветовали се и, разиђоше се казавши, да такове болести нигде видели нису ни они, ни нко другн. Плакаше народ на иосаду од