Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 267

З а које је Ноје помоћу голубице, испитивао стање земље, извоси 21 дан. Кад сад тај број додамо на пређашњнх 10 лјесеци и 10 дана, имамо тада 11 пуних мјесеца и 1 дан, п то све на основу тачних хронодошких података; али овај број и ако је врло близу нашој години, још ипак није година. Кад је Ноје последњи пут пустио голубицу, познато нам је да се она није натраг вратила. После узалудног чекања на њен повратак, прнхвати Ноје нов начпн, по коме ће испитизати стање земљине површине: он отвори кров на ковчегу и види, да је воде са свим нестало са земл.ине површине. На основу тачног и јасног описа Мојсијевог, било је то шест стотина прве године живота Нојевогр, а још тачније у први дан првога мјесеца (8, 13), разумије се идућо 1'однне 1 ). Према томе морамо узети, да је од онога времена када је Ноје посљедњи пут пустио голубицу, до отварања крова на ковчегу, протекло 29 дана, те када овај број додамо на познатих нам 11 мјесеца и 1 дан, добијамо ми равно дванајест мјесеца, у свакоме по трпдесет дана, и тако ће сљедећи дан, у који је Ноје отворио кров на ковчегу заиста били П>()ККЖ днљ п(()кдгш ,и^[АЦЛ, адц већ идуће нове године, као што то и сам Мојсије одре^ује. Из свега до сада реченога, имамо јасан и необориви доказ. да је Мојсије саопштавајући године до потопних и послије потопних патријараха, рачунао у годину дванаест мјесеца а у мјесецу тридесет дана. Али сада чиме да разјаснимо могућност, огромне дужине живота наших првобитних предака?При свем ,том, што је наша природа истовјетна са природом ираоца Адама и Ј ) Даље се опет броји: мјесец други треЛи (ст. 14).

његових најближих потомака, ипак неможемо тврдити, да је природа касних поколења његових, а тим више природа данашњега човека, располагала онаком снажном комплексијом, онаким крепким силама и онаком правилношћу тјелеснога устројства и правилношћу ме^усобних одношаја различитих сила, каквнма је располагала природа првобитних људи. ГГрирода првобитних људи, која је недавно изашла пз руку Створптељевих, није могла одједном изгубити своју природну снагу. Прнрода човечија, која првобитно онако бнјаше богато обдарена различитим силама, заражена кашње отровом греха и трулежи није се могла одједаред подчиеити болести и растројству, него им је подлегала по мало и постепено у течају различитих промјена, које наступигае у њојзи. Крјепост и слабост, здравље и трулеж од боI лести, прелазе као насљедство са предака на потомство и то од свакога претка, са увећаном снагом, на потомка. Од предака насле^ена зараза растројства и трулежи, умножена још личним додатцима свакога човека, прелази са свакога поколења на млађе потомство, али у Количини, која је умножена бројем пређашњих поко» лења. На тај начин допотопни људи, пмајући мало предака, нису могли ни насљедити све оне различите врсте насљеднога трулежа у оној мјери. у којој су га наслеђивали послије потопни људи и њихови потомци, особито пак ми, којима је сваки од стотина и хиљада предака наших, у насљедство остикио нови дио телеснога зла и растројства. Још с давнпх времена правдано је мишљење — као што и у науци о здрављу и о болестима човечијим нема истинитијег принцнпа, по коме данашњим даном нема на целом свету ни једног организма, којиби потпуно здрав