Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. б

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1

приговора, тоном, често бива узроком потпуне непопуларности свештенпка и неуспеху његових напора. Што се тиче истините и лажне популарности, то се мора приметнти, да је једини вид популарности, достојан желења, популарност срца, — популарност која се добива у крилу породица, код постеље болних, умирућих, међу разноликим страдалницима и патницима! Има друга, већма чувена, популарност, која је у збиљи једна од таштих ствари и причињава лицима, која њом владају, више стешњења, него задовољства; популарност, која повлачи за собом нецеремонијално љубопитство снетине, пажљиви погледи хватање сваке речи, пажња светине на сваком кораку и хиљаду друтих непријатности, којима она окружава личност своје несретне жртве« Такова популарност лишава домаће огњиште све њене привлачности и узвшнујићи човека над његовим ближњима, ставља га у страну самоће, где се већ не осећа топлота човечје дружбе, која сагрева, и где он стоји усамљено, видљив далеко са свију страиа и представљајући дивни нишан ради I ападаја од стране зависги, злобе^ ј ржње и клевете. То је популарност, која држећи главу међу трњен, а ногама упирући се у летећи песак. нема ништа за олакшање мучења свога несталнога бити. сања, осим похвала одушевљених савременика. Пример такове вероломне, премда и јаке популарности видимо у историји нашега Спаситеља, у оном догађају из његовог живота, кад се радосно „осаниа" јеврејске деце променуло у грозну и крво. жедну дреку отаца: „распни, распни, его." Сву непријатност такове популарности искусио је на себи и св. ап. Цавле, када

је, живећи у малоазиском граду Листри у почетку био примљен од његових становника за божанство и једва с муком устави народ да му не чини божанске почасти а сутра дан од ових истих становника био је засут камењем и тешко остаде жив (Дел. ап. XIV, 8—20). Прова^ајући у друштву и користећи се оним благама, која се добивају опћпм живљењем, као на пример: узајамна помоћ и помагање у нуждама свакидањег живо^а одмарање од дневних радова, у разговору са ближњима и друштвено расположеним лицима и томе слично, пастир је дужан са своје стране да се користи свима зависним од њега средствима ка развићу и јачању духа друштвецости, нарочито дружељубља и узајамне помоћи међу својом паством и у опште онога краја, у коме мора да живи. Хришћанство васпита и освећује нарави и јача симпатију међу људима. Пастир може бити посредником радч оближења добрих људи ме^у собом богатих и сиромашних, изображених и неизображених, ради установљења друштвених свеза ме^у појединим породицама и ради сједињења своје пастве у једиу велику породицу, свезану узајамним уважењем и симпатијом. Ми никако не преузносимо значења добрих друштвених утецаја пастира, ако је само његова паства заиста прожмана хришћанским начелима Но да би пастир могао заиста да показује благотворни утецај на развиће друштвеног живота,ради тога, осим опиггих својстава пастирскога карактера: достојанства, благородства и пријазности, он је дужан да васпита у себи још некоја поједина својства, владањем којих помаже труду његовог значења у очима других људи, а једнако да избегава оне недос-