Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 1

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 7

татке, који би подкопавалн њвгов утецај. Показаћемо главније од ових и другпх а) РазвиЛс, еиособпости ка живом сиасоносном равговору. Умење водитп разговор, служи средством да прнвлачење других у друштву и опћењу с нама и за стицање њиховог поверења. Способност говорити о стварима, које интересују другога човека, бнле то свакидања занпмања нашега. саговорника, или пнтања, која се тичу васпнтања, књижевности, науке и томе слично може довести к веома важним посљеднцамаСвештеинк у друштвеним и посебнпм сношајима са својом паством може рашнрнти њихов умни општи поглед, саопштавајући им корисна знања о различитим предметима. Али разговори његовп негреба да се одликују искључнво поучнпм тоном, нетреба да се преов-рену у професорске лекцпје. Представнмо себн свештенпка, веома развијенога н који влада много- I страним знањима; додајмо овамо још учење живо п убед.^пво говорити о пајразлпчнијим предметима. Такав чонег, ма да на првп мах, може бити, и прнвлачи к себи силом своје убедљиве речп срца пастве, но на крају крајева тпм истдм путем може да пх н одбије од себе. За време пастирске посете ко а дома у својој парохпји, узима оп, на пример, у руке стакло п поводом тпм почне разлагатп о начпнпма пзучавања стакла, давајућп прнтом најтачнија и најнодробнија зпања о том предмету; пли, на прпмер, узме са стола књигу и интересантно ј\' крптикује, чнта чптаву л^кцпју о њепом садржају п автору. Сне је то само по себп добро, но, гле, мало по мало парохијани почну говорпти ме|ју собом: п1то то натп попа ппкад ппгата пе говори чам о божапственом?" Наклоност одвише много истицали се у предметима, који

немају правога одногааја кч задаћама пастнрске службе, чини важни недостатак у говорихма и разговорима других свегатеникб, н јако ругаи религиозно наравствено значење његових пастирских визитацијаСвегатеннк може бити врло пријатним говорником; алн ако се он у поједнним разговорима стара више о занимљивостн него о спасоносности нредмета. то ће постати наметљивим, несносним. Истина, жнвост и заннмљивост речи, фина н верна оцеиа каракгера, јасност осветљења предмета, учење нацртати његове разне особености — врло су важна својства у разговору; но ако у разговору према њима пема иачела, које га руководи, или основне идеје у речи, то такав разговор губи своје корисно. спасоносно зпачење. б.) Искптито-хришЛанска смиртосш и скромносга. Онај, ко је стекао себн истичиту I смиреност, с чуђењем слуша какве год похвале о себи. Они обпчно држе себе пнже других, бивају снисходљиви према недостатцима других п строги према самима себп. Ако се свн свештеннци не моту подпћи на такову висину смирености. то свп они треба да јачају у себи дух кротости, предпоштујући смнреност самоузвигаењу. У протнвном случају они не могу пмати права на звање истинитих служитеља Христових, који је „с/иириилк. Оеке ПОСЛВШЛНЕТ* ВМЕ'к ДЛЖЕ ДО СЛНрТН" (Филиб. II, 8.) в.) У гушивање у себи духа мржње зависти■, неиријатсљства и васиитање дцха кротосши. Ничим човек тако лако неможе да подвргне сумњи своје сопствено достојансгво, као старањем да понизи достојаиство других. А то и проузрокује непријат< љство, које побуЈјује човека, погато пото да понизи и умали противника и ако не