Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 3

Б.-Х.ИСТОЧНИК

Стр, 85

појмова непосредним Божјим упуством,али уједно с тлјем ееле, да основ вјере не потјече од саољашњега божјег савјета, већ упу г Ј 'рашн,ега, — да је у самој човјечјој природи, те веле, да је човјек по својој природи религијозно биће, или, што је исто, д I је Ткорац усадио религнјску потребу у сами ааметак човјечје природе. То је мишљење ираво н оСновано, јер Се а) њпме да појмити п свет&пост и различишосш религнјска, а особито оиКа религија, јер се опћа свима људима човјечја прнрода појављује у разиим стеиенима наравственага образован.а и потчињава се утицају различитих спољашњих прилика. б) Кад у самоме човјеку не би било расположења п побуде за вјеру, како би је могао примити и сачувати у сва времене прн евима превратима, запрекама, како унутрашњима тако н сно.љашњима? Како му је могла постати тако иеопходпо потребита, те је прије волио какву бнло трошну твар поштовати као Бога, иего лп бити без Бога? И тако обратићемо се човјечјој природи. Посматрајућ човјека с наравствене стране, наћи ћемо у њему трн главне | способности: 1) сиособност, да иознаје, која тсжи пстинн, 2) моћ. да желп, која нагпње светостн или иаравствености и 3) моћ осјећања, која тежи срећи, бдаженству. Те три моћп духовне човјечје прпроде, које су приро^ене просвнјећеноме и непросвијећеноме изражују потребу вјере и воде јој.') х ) По Платоновој еауди Истина, Добро и Љепота припадају бигноме добру нашега духа н он тежи, да нх опет добије као неко нашл.едство, којега је неетало. Ово урођено чувство Истине, Добра, и ..Бепоте, које нма сваки човјек, ма дај у различипету стену'саставл.ају благородност човје-

Религија јв иошреба моИи иознаеања или разума. Разум по својој прероди тежи, да стече знања о разним предметима, али како ћемо се увјерити о правилностп знања, које стичемо, о сугласности његовој с предметима, које познајемо. ако не имаднемо узнишеније начело нашега увјерења, ако не узвјерујемо у Бога? Ја само тада могу вјеровати своме разуму и чувствима када вјерујем, да ми их је дало истинито биће — Бог. Без те вјере сумња (скептицизам) се не може избјећи. Та је вјера крајеугаонп камен, на којем треба да је утврђено све човјечје знање. Све је за човјека без вјере сакривена тајна, а човјек је у мраку. 2) Религија је иотреба моЛи жеље. Сваки чонјек осјећа у своме срцу наравс/гвени законон-тежњу за добром, а одвраћање од зла. Тај закон без религије остаје пропис без имена, који нема обавезне моћи. Само га једина религија чинн јасним показујући иа његов почетак, чини га живим и покретннм, јер показује на његову цијељ. 3) Потреба среЛе илитежња блаженству такође је религијозна потреба, јер тражи таково биће, које ће човјека путем истине и врлине довести истинском уживању Чувствено ужпвање не само да не задовол.ава нашу тежњу за блаженством, него је отров за душу и тијело, јер га није религија осгетила. Тако се види из ових трију моћи човјечје природе религијска потреба. То се може рећи краће: човјек по природи тежи истини, светости н блаженству, с тога тежи 13огу, јер је Бог нзвор истине, кову, кад се открива истпна, кад се љепота посматра, кад се представља истински благородни п пун врлине посгупак, те се продужује и тада, кад се наша тјелесна одјећа приближује своме рушењу.