Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 86

Б,- X. ИСТОЧНИК

Св. 3

светости и блаженства. Вез Бога иема истиие, нема светости, нем-\ хармоније међу светошћу и блаженством. Неоиходни услови, или, да тако кажемо^ саставни дијелови ове религије, која је усађена у човјечју ирироду, или природпе религије, јесу ово: 1) појам о Богу као Творцу свијета н почетку истине, као законодавцу и највећој светости, и, најпослије, као праведноме суцу и највећем добру; 2) појам о човјеку као разумно-слободноме бићу, јер без слободе нема вјере; 3) појам о будућем животу, гдје ће се удовољити тежњи за истином, светости и блаженством, којој овдје на земљи није удовољено. 2 ) 2 ) Искуством је доказано, да је на земљн све почетак; у ничему се не видн потпуно савр-

Таким начином природну религију састављају трн главна догмата: 1) Бог је нзвор истине, светости и блаженства. 2) Човјек је разумно-слободно биће, које по природи тежи истини, светости и блаженству, те по томе: слично Богу. 3) Има будући живот, гдје се задовољава жеља за истином, светошћу и блаженством — највећом истином, светошћу и блаженством. (Наотавиће се). шенство. Наше је знање само почетак; нема у њему пуноће, нема јасноће, која задовољава, нема вијерности и јачине. И врлина је наша слаб, немоћан почетак; нема у њој чистоће, нема јачпне и моћи, коју тражи наша савјест. Ми осјећамо и познајемо, да се цијељ, којој овдје треба да тежимо, може достићи само у вјечности.

Записи из пастирског богословља. Саставио ректор кијевске духовне семинарпје Архимандрит Борис. Превео Григорије А. Николић свештеник у Митровици. (Наставак.)

IV. Пастирско старање о пастви. 1. Пастирско старање о пастви. Пастирје земаљски заступншс Христа, велпкога пастира душа. Повјерена му паства не треба да буде тако велика, да би особито старање о сваком поједином њеном члану било дјелом немогућим или одвише тешким за њега; јер он је не само црквени проповједник и изврпштељ богослужења и тајана, него је у то исто вријеме личнн руковоЈја и старатељ сваке одјелите душе, свакога члана пастве у којој „Дух светп постави га чуварем" (Дел. ап. XX, 28).

Слично пастиру чобанину, који бодро пази за сваком овцом свога стада, он се стара о душама пастве своје, као који ће дати одговор за њих (Јевр. ХПГ, 17). Сви карактери човјечји и сви степени религиознога развића треба да буду предметом пастирекога старања; и пастир само тада може знати све те особености н разлике чланова своје пастве и служити им, ако их он марљиво узучува. Свети апостол Павле, у току три године пасгирскога труда и рада у Ефесу, овако говори о својој пастирскоЈ дјелатности онде: „три године дан п ноћ не