Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 87

престајах учећи са сузама свакога од кас" (Дел. ап. XX, 31). У тим ријечима апостолпма показује се једна од највећих обвезаности пастирске службе, која се састојп у неопходностп за пастира да зна поједиие потребе свих душа, повјерених његовом старашу. Има пастира, који радо проповједају,- налазећи у том особ ито задовољство у опом побу^ењу које производе у слушаоцима силом своје рнјечи, и у оном чувству власти, које искусе, откривајући свој ттјецај надругима ио који у то исто вријеме сматрају за себе пастирски труд тешким и теретннм. Наклоност ка чпсто пастнрским трудовпма у оваких «људп бпва веома слаба, Ма како било, ипак не може бити сумње, да се баш у пастирским трудовима садржи главиа задаћа и назначење свакога служитеља цркве, и ма да се у ирви мах могу показати врло скученпма н оптерећенима за то с током времена за већину пастира мало по мало они постану најкориснијим и најблаготворнијим дјелом шихове службепе дјелатности. Запста, сваки искусни пастир, на основу своје личне праксе, може посведочити, да мало људи, ако само има такових, могу постати истинитим члаиовима цркве, без многога посјећивања и старања за њих од стране пастира. Утјецај пастира иа паству ваља да се оспива па узајамном повјерешу њиховом један другоме, а не на господарском авторитету с једне стране и неопходној подчињености с друге''стране. Он ваља да буде резултатом узајамног доднра и одношаја шихових међу собом, утјецајем непосредним, произведеним самим животом пастира, испушеним сродственнх и пуно љубазних одпошаја ка паствп тако, да је могуће казати о пастиру то исто, што је

Спаситељ казао о себи самом: „ Знднј II Знак>тт». ј ИА /ИОА". „( х ) в ЦК1 Л10/Л ГЛДСД /И0Ј1Ч« С/1$ШЛК>Т Г К, И ЛЗ -К ЗНЛК> И\ Г К, И 110 л\11'к ГрАД8т г к" (Јов. X, 14. 27). Кад што човјек, не будући особитим говорником, приносп много више користи својим чисто-пастпрским трудпвима, него ли други — сјајнпм и дубокомисленим проповједима, које изговорн са црквепе катедре, која околност, свакако, не одузима у црквене проповиједи својствене јој силе н значеша. Господ паш Исус Христос „прохађаше по свој Галилеји, учећи по збсрннцама и проповједајући јеванђеље о царству" свима људима, гдје би их год налазио, „исцјељујући сваку болест и сваку немоћ по људима (Мат. IV. 23). Јавна проповијед дјело је по потр^би лако и приступачно свима и свакоме. Само тада може човјек бити увјерен у свом познву ка свештенству, кад осјећа у себи унутарњу наклоност и побуде за етараше о душевном спасењу својих ближњих. Проповпјед се односи према пастпрском дјелу само као частица према својој цјелпии. Истина, она саставља врло важну страну пастирске службе, јер небрижљив одношај према њој неугодно се огледа на цијелој служби; тим не мање, кад се свештеник одриче од пастирских посјећиваша подизговором тим, да му вријеме, слободно од свршавања богослужеша, треба и пролази прпправљањем за проповијед са црквеие катедре, то тим самим открива у себи одвишехладно срце; такав свештеник пли има одвнше грдну парохију, или пак одвише ревносно проповједа, на уштрб осталнм својим, не маше важним, обвезаностима. Пастирски радови имају велики и благотворни утјецај на саму проповијед давајући јој животни садржај и практичко