Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 203

повјереним подари мир унутрашњи, мир одозго, спасење душа, чист ваздух, изобиље плодова земаљских и др.; у исто вријеме савјетима уиућује народ — дјецу своју — и старо и младо, и учено и неуко, да буду паметни, поштени, побожни, љубазни и вриједни. И као што син, пролазећи поред оца свога, јавља му се, љу бећи р\ т ку и тиме му одаје оно поштовање, које му дугује,; тако и чланови друштва треба да одају тако поштовање своме оцу духовном -—- свјештенику цјеливањем руке и прошењем благослова Божгајегод њега,ријечииа:„благослови оче". Наша народна пословица вели: „колико људи, толико ћуди, а колико глава толико памети". И заиста је тако. Колико год људи има у друштву, као чланова о којима свјештеник води бригу, толико има и разних мана и недостатака и све њих треба лијечити то потпуно и на основу науке; јер што је сувише много, не ваља т губи се успјех, и што је сувише мало, не ваља, нема успјеха. И свјештеник, као добар и прави отац, познавајућн сву своју дјецу,'даје им лијекове и то умјерене, лијечи их, спира са њих нечистоту ду= шевну и утврђује их у дијети духовној „благообразно да ходим", да се у будућз чувају од зараза. И шта еве тражи скјештеник од своје дјеце, за толику своју трудбу? Ништа друго но послупшости и пажње према поукама његовим, и најсрећнији је онда, кад су му сва дјеца добила радост Исусову у срцу, те се веселе, и то због послушности према свјештенику, због поштовања и због усавршавања духовног. Каква су средства свјештеникова, којима се служи при учењу и попј ав.л.ању своје дјеце?

Средства су духовна, блага, из којих се види сама доброта. Свјегнтеник непосслушног моли, опомиње, позива, кара, плаче за њим, и тако једнако ради, докле га не поправи. Овдје му служе за путовоЈ^у приче: о непослушном сину и о изгубљеној овци, које се у енанђељу спомињу. Нема ту пушке, ни бајонета, топуза, ни „талове дреиоваче," немд ту хапсана, тамница, „гдје јуначке ноге до кољена у води стоје, и гдје гује и акрепи миле," ни окова, нити ма каквих других тирјанских тјелесних мука. — Душа се једнако учи, усавршава и облапороЈјава, и најпослије се успје. Примјер имамо на Господу Исусу Христу и на толико хиљада хришћанских ученика. Сјетимо се Христових ријечи са крста: „Оче, опрости им јер не знају шта раде." Сјетимо се св. Јована Евангелиста, који у дубокој старости својој, не могући да држидуге бесједе говораше: „дјецољубите друг друга," Сјетимо се упута његовог ученицима: „идете по свему свијету и ако вас ђе не приме, а ви отресите прах са обуће." Према свему изложеноме види се, да је хришћанско друштво једна породица, а свјештеник је отац породице. 2. Свештеника можемо сматрати и као учитеља. Јер ако ико врши своју службу поучавањем, то је свештеник вршп. „А све што је говорио Исус, го= ворио је у причама." Свјештепик учи своје повјерене усмено — жнвом ријечи, прича моралие приче, којима је св. Писмо божанска књига — пуно, саставља бесједе и те говори на памег, или чита. Кад врши какву свештену радњу, онда пјева и том пјесмом п разним покретима руке и главе — тјела, утиче на душу човјекову, учи је да буде савршеиа, света као