Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Огр. 207

њем чланакаса моралном тенденцијол, бнло претхођењем простнма у најдубљем поштовању свјештеника. Сјетимо се, како је књаз Милош љубио руку свјештенику, да би тиме показао колико цијени чин и положај свјештеника као пастира народног, и да би дао примјер другима. Да се тим путем ишло, данас би бнла већа побожност, цркве би биле пуније, народ би био благороднији, поштење би било више заступљено, а тамнице би биле празније А данас шта видимо? Видимо све обратно. Овоје увидио и „учитељ" у свом извјештају са пута у Загреб па скупштину хрватских учитеља, кад вели „да на раскрсиицама види велике иконе на крстовима, лијене и велике цркве" и т. д. Па је тада видио „учитељ" и то, да гг. хрватски учитељи поштују вјеру и њене представнике и то нх није ни најмање понизило у њиховом св. наставничком позиву, као што мисле многи наши учитељи. Данас, кад је са свим ослабио утицај свјештеника на српски народ у вјерском погледу; кад се младеж из бољих кућа стиди да узме на себе бреме свјештеничко; кад су браћа зава^ена, и спремна да се за гушу хватају; —- данас велимо, сјетили су се и поједини бољи учитељи и поједини чланови интелигенције. Па и сам сел^ак увидио је, да нам је једини спас у вјери, љубави и иобожносги. Ну ко да почне? Вели се, свенггенство. Добро, но на развалинима Јерусалима, је ли могао сам пророк Јеремија шта да учиии ? Да ли може и свјештеник српски на развалинама вјере и побожности, љубави и поштења шТо год сам учинити? Заиста, не може. Може да куша и стотину пута, па ће ипак уздахнути и увиђети да се бори с вјетрењачама. Бујица разврата јури

највећом брзином и носи собом добри српски народ. Свјсштеник стоји на обали и — плаче. Помогао би, али неможе сам. Слабе су му силе. Кад би и други помогли, кад би сви помогли: и старо и младо и учено и просто, и знано и незнано, можда би нешто и могло бити, али овако врло тешко. Сијештеников глас, као и многих других добрих и побожних синова српских, остаће као Јованов у пустињи. Многи ће прочитати њихове чланке, па ће их оставити, и на томе ће се све свршнти. Но и ако овако ствари стоје, ипак има наде на боље. Прелисгајмо часком стари завјет, па ћемо у њему на мпого МЈеста наћи, гдје послије непобожни царева јудејских дођу побожни и избаце незнабоштво, а заведу поштење правога Бога. Народ се по цару, вођима и свјештеницнма сам тргне и Бог га за то награди. Господ је онај исти. Један је од вјекова на вјекове. Народ наш сличне је судбе са јеврејским. Зар кад би се народ наш обратио ка вјери својих отаца, кад бн почео у маси да походи цркве и да слуша жнву ријеч Божију,'кад би се молио, зар му тада Бог неби помогао? Би. Примјер имамо на непослушном сину. 0, снјештениче српски, васпитачу свога народа, сада више иего икада, приони на сној васиитни посао. Сада, више ио ићада, нокажи, да на себи неносиш лик земаљеки, него лик небесни. Покажи, да служиш Христу. „који све побјеђује." Кад бура највише бјесни, онда путник нек највшпе храбрссти има. Не бој се мало стадо. Бог је с тобом у све дане живота твога, и немој се бри-