Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 286

Ђаво би се често пута пратварао у дивљу звијер и еападао би на старца, но одмах би побјегао посрамл,ен и побијеђен силом молитве. Дуго се је молио старац у својој мрачној пећнни пред иконом Опасите.љевом, кад му се на један пут засвијетли пећина неком чудном надприродном свЈетлошћу, и зачу негси радосни гдас, кој и му рече : — Радуј се слуго Божија, Господ те је обдарио великом мшгошћу за твоЈ 'а дјела и молитве предстоји ти слава пророка Идије! Ко си ти што свијетдиш Божанском свјетлошћу? — упита старац, — не обраћајући пажње на дивног посјетиоца, него управи свој поглед на лик Богочовјека- — Ја сам служител. Божијег престола, Шегов арханђео Гаврил и послан теби, да те однесем ка Господу у дан негова васкресења. Не, нијеси мени грешном послан од Господа, одговори калуђер, — ја сам недостојан, упознао си се у пећину, али ја нијесам тај калуђер. коме те је послао пријесто' Божији. Вјеруј ми оче! Не квари вољу Господњу ; Прекини молитву, па изађи из цећине и пошљедни пут погледај на ништави свијет, кога си се одрекао ради небеског блаженства. Именом те Господњим заклињем, причекај ме док остојим на пошл>едњој молитви овога земаљског живота; за тим ћу отићи Њему, који је милостив! Не очекивај оче! Што ти се треба овдје молити, кад можеш' пристати са молитвом пријестолу Цара над царевима?! У име Господње кажем ти! не смијеш ме у знемиривати док не узнесем молитву Господу, рече старац оштро, и подиже на ново руке стојећи на молитви. Искрено са сузама, молио се стари пустињак; срце је његово било препуно рданости Богу. Он се није занио за ништавости овога свијета, него је био духом у — другом небесном свијету. На једном чу старац неко шуштање, за тим јаук, који се све више приближаваше њеI говој пећини. Небесна свјетлост, која освјетља| раше пећину, на један нут ишчезну и на мјесто

Св. 7 к 8

небесног жител>а виђе зачуђели старац пред собом злобног духа таме. Оче, јецаше ђаво, прекини молитву, сузе ме твоје вр .ло пеку, Муке су ми пакдене много лакгае од онога огња, што ме је за врпјеме твоје ЗЈОлитве опалио. Ја ћу те избавити, — речб старац. — ако будеш хвалио име Господње -једном од оних пјесама, којима сте ви пали анђели, ХБега славили у дане свог пебесног живота. — Не могу оче, то није у мојој влаети! Бог је милостив и опростиће ти, ако ти ја у његово име дозволии! — Нјевај или ћу г спет наставити молитву! Нека буде тако, велики си у Гоепода и ја сам ти се дужан покорпти ! али моја пјесма биће конац твоме животу, јер нико од смртних не може слушати умилне божанстоене звуке, без суза, послије којих се свршује и сам живот! Ја сам свагда готов отићи пред Господа пусти нека ми твоја пјесма ускори крај живота! Пјевај! Чудни божанствени звуци, звуци дивног појања у славу Творца свијета, превјечног Господа, преобразили су и страрца и кушача ;"старац преклони кољена, а очи пуне суза бијаху му управљене на икону Спасптељеву. Старац осјећаше у том часу све блаженство живота анђела Божијих, а кушач посматраше старца тужним, али пуним погледом наде. Кушач престаде пјевати и, синувши као муња, нестаде га, Старац се не подиже са земље него скрушених руку на прсима и погнуте главе отиде са овога свијета у царство Господа, кога је љубио. У очи Великог дана, послије вечерње, јави се братству у манастиру непознати пустињак. — Ваш богомољац, који је провео био живот у колиби манасгира вашег, оставио вас је! Идите и са поштовањем сараните тијело његово рече он игуману и ст&рцима. Он је био велик у Господу и није му било равна међу вама по дјелима. Сјећајте га се увијек и његов живог и добра дјела на земљи нека вам послуже за примјер. Игуман се зачудп, те хтједе упитати страног калуђера о изнепаднон свртпетку старчевом, али странца нестаде.

В.-Х. ИСТОЧПИК