Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 36 3

је рударска музика. Приликог свечаног обједа нало је више лијепих и значајних здракица. Прву је здравицу нодигао митроиолит Живковик и у подужем лијепом говору наздравио ГБеговом Величанству и Прејасном владајућем дому. Задње ријечи пропроћене су од стране прнсутних бурним ,,живио!", а рударска капела одсвирала је царску химну. Другу здравицу тако^ер је напио митрополит Живковнћ Његовој Преузвишености министру Калају, поглавару земље барону Апелу и високој земаљској влади, која је тако^е пропраћена громким усклицима „живили". Шегока Преузвишеност барон Аиел напио је здравицу новом митрополиту Живковићу и српско-православном народу његове епархије. За тијем је лијепо и опширно гововорио окружник госп. Фоглар о одношају изме^у цркве и државе, илуструјући своје разлагање позивом на тај одношај у некадашњој Византији, за вријеме српских владара Немањића и за Душанова царства. Здравицу је напио високим гостима, тројици архијереја: Мандићу, Перовићу и Змејановићу. Епископ Змејановић у име своје и браће у Христу дкојице архијереја захвалио се подужим и језгровитим говором на здравицу окружникову. Царска-краљевској војсци напио је вриједни и опште поштовани грађанин и потпредсједник српско-правосл. црквено-школске општине доњо-тузланске, г. Јован Ђукић ; и то лијепим и значајним говором, кога у цијелости доносимо: Ваша Преузвишеност, Ваша Високопреоспештенства и миогоштована господо! У току ове данашње ријетке свечаности дозволите ми, да — као тумач жеља овдашње српско-правосл. црквено-

школске општипе — у неколико рпјечи дадем израза моме најживљем осјећају, подижући чашу у здравље, част и славу једне, колико високе и поштовања достојне, толпко и за друштво људско неоиходно нужне инштитуције, чијих се високоцијењенпх чланова, такође у доста знатном броју, овдје међу нама налази, — а та је висока инштитуција, нико други, него царска и краљевска поносна војска. Многоиггована господо! Повјест — тај непристрасни и неумитни суднја — учи нас, да је, од када је свнјета и људи, увијек је намијењено било једноме, и то физично и душевно напреднпјету дијелу чланова друштвенијех, да бригу води о спољној и унутрашњој обрани друштва, племена и читавог народа, а то је био — бар по сувременом нашем појму — искључиво високи војннчки сталеж. Пз овога слнједи, да су тај цијењени сталеж произвели неоспорни свакидашњи захтјеви и потребе људске, који су кроз вијекове, не само непрекидно постојали, него се из дана у дан све нужнији истичу, тако, да данас није ни замислити једнога облика државне управе, без њезине обранбене с^аге, која је у уједно и предмет највеће пажње државне. Са свијем је даклен природно, да је ова — врло важна и за опстанак и разпптак друштвени драгоцјена — установа кроз стољећа тако популарном носгала, да се са индивидуалношћу човјековом идентифицирала, да је данас тенпсо наћа мисиона човјека. коме високи војнички сталеж није неки већи идеал, који му моћ, снагу и углед једнога народа представља. Особито је овај витешки појам о војништву јако развијен код нахнег народа