Бранич

БРОЈ 2

Б Р А Н И Ч.

55

н замашају тога законскога оиредељаја. Аустријски је заководавац стојао на гледшпту теораје, која је тада владала, а која нешто измењена има и данас своје већ тведенз заступнике бар у томе, да ила таквих; колекгивнпх ствари које чине неки засебзи вешгачси правни објекат. Та зоарна ствар као таква може цакле пз томе схватању као нека замишљена јуристичка целина да буде предмет својине п осталих имозних права (као: заложнога нрава, службености и т. д.) Очевидно је то хтео да каже и аустрирки зак 'ник. у своме §-у 302. и наш грађ. законик у преводу т~>га §-а. Истина да Екснер а по њ^му п др. Д',ренчин то за ау-стријски законик иоричу, али по моме миш.вењу они немају право, кад то тако апсолутно тврде, него напротив има право Унгер , кад каже, да аусгријеки законик одиста стоји на гледишгу оне теорије, кој-1 збирне сгвари сматра као јурисгиику целину, као идеални правни објекат, који је као такав предмет правних одношаја. Јер шга би иначе значило оно, што каже закон да тај збир стварп чини ,.једну само ствар" и да се сматра као .,једна целина "? Екснер пстина каже , да је тиме хгело да се посгави само једно правило интераретације (тумачења приватне воље у појединоме случају), али мени се чини да већ е<м састав дотичних параграФа не одговара једноме простом правилу интерпретације. Законодавац не каже да се такав збир ствари може у извесноме случају сматрати и иравно као целина, кад то приватној вољи одговара (тако би морало гласити „правпло интерпретације") него он каже огсечно да збирна ствар увек чини само .једну ствар и да се сматра као „једно цело" и тиме је очевидно изречено једно опште зчконско правило, које с-! не обзлре ни на какву приватну вољу нити хоће њу да тумачп. Осам тога п сам Екснер нризнаје како је дотични §. нустр. законика и као правило интерпретације а/вишан , јер је, тако у оиште изречен, неуиотребљнв (та сНезег АП^стетћеГ!; ипћгапсћћаг), а то шта значи ? Зпачи. да правило интернретације, »ко ће да буде уиотребљчво , треба да буде изречеио оеако, како значењу и целш таквога правила одговара, а не да се изрече у таквој оаиотој отсечпој Форми, као неки општи законски пропис који изриче безусмовно законско правило. Па зар се може претпоставити да то редакторн аустр. грађ. законика нису знали ? Извесно се то не може претпоставити, да они нису ни то знали како се једио обичао и просто ,,празило иптерпр;тације" закопекп сти.ш -ује^