Бранич

210

б р а н и ч.

број 6.

на, има паркова, има дрва разних родних и неродних, има ливада, њива, вотњака, винограда па и воденица ; има стоке за економију потребне, и разних алата, а има богме помало и рибе у води и дивљачи у шуми. Замислимо сад да је то добро својина каквога приватног човека; и рецимо да он узима зајам на та добра и залаже их за дуг. Једнога дана долази у суд са исправом о дугу да је интабулише, и каже на протоквлу ово : ,,Све моје добро, названо Топчидер, у границама од вилажа г. Стеве Рајчевића до атара села Жаркова, и од икања г. Пере Татића до имања г. Матије Бана залажем моме повериоцу за овај дуг." Другог дана долази са другом исправом, по ко- * јој се задужује другоме повериону, и квже : ,,за овај дуг залажем моју зидану велику гостионицу у Топчидеру." Трећег дана долази и залаже виноград, па онда њиву, па ливаду, и т. д. све појединим разним новериоцима. Прода се све то имање за дугове и дође у питање првенствено право наплате заложних поверилаца. Онај први поверилац тражи да се првенствено наплати из целокупнога имања; а ови доцнији оспоравају му право првенства на појединим стварима, које су њима поимеоце заложене. Е сад, како ће те ви то имање да сматрате у односу ирема залогама? Да ли ћете сматрати као једну целлну, као једну колективну ствар; или ћете је сматрати другче и како ? Ако ћете је сматрати као једну целину, (а ја је тако и сматрам), онда морате досудитв нрвенствено право наплате првоме повериоцу; ц онда се морате нозвати на §. 191. а з - з то и на §. 330., те да вам решење испадне у логичној свези. Начело прираштаја ту вам неће помоћи ништа ; јер ту од дана прве залоге до дана последње није ништа прирасло, није ништа додато, ништа побољшано, него је имање задуживано онако, како оно постоји. Или узмимо случај, да је таЈ исти господар продавао данас једноме то исто имање свј онако у границама, како рекосмо, и с њиме уговор на писмено закључио, а сутра дан продао оне ноједине ствари, гостионицу, виноград, и т. д. другима, па и са овима уговор закључио. Рецимо да је уговоре и код суда потврдио и кунцима издао; рецимо да је некоме још обашка продао стоку и алате. Дошли сви купци, и незнајући један за другога, почну да се гложе око имања и права, па богме хоће да дође и до мотака. Први кунац неда никоме ништа, јер је, вели, он први купио све то добро. Како бисте сада ове ствари у односу према купцима сматрвли, да ли као једну целину, или другче и како? Ако сматрате за једну целину, као што ја сматрам, онда морате признати првоме куицу искључиво право на целокупно добро, и онда се морате у помоћ ио-