Бранич

244 Б Р А Н И Ч. БРОЈ 7. ЈГ онда би ту иостојало протпвзаконо присвојење туђе имаовине, дакле услов за појам крађе. Но ово се, паравно, разуме само за оно месо какве дивље животвње, које људи једу, те по томе које може гпта да вреди. Међу тим интересантно је, да енглеско казнено право и не сиомиње, да ли ће се сматрати за крађу, ако би ко узео и однео кожу какве дивље животиње, коју би други неки убио.') Но да и то може бити предмет кр»ђе, то је једва потребво и да поменемо.И коже таквих жпвотиња имају своју вредност. За то не би имало разлога, да се оне нри свем том искључе из појма крађе. Једини услов, да се то дело карактерише тако, лежи у томе, да је неко већ показао намеру, да такве коже сматра •за своју приватну имаовину и већ их ставио у своје прнтежање, па их тек после тога други незаконо узима. Овако говори, енглеско казнено право о крађи животиња, дивљих или питомих. Као што се могло видити из онога, што казасмо довде, енглеско казнено право спомевулоје само неке животиње, а не све. А исто тако оно није изреком исказало какво опште начело о томе, које животиње не могу да буду предмети врађе, а које опет то могу да буду. Али при свем том може се к&о правило изрећи ово: да див ље животиње редовно не могу да буду предмети краће, а домаће на против да редовно то могу да буду . Изузетака наравно да има, и у једном и у другом погледу, али тек као правпло постоји ово што рекосмо сад. Но после тог засебног питања: које животиње могу, а које не могу да буду предметом крађе, енглеско казнено право није заборавило и још једно иитање, које је опште природе, т. ј. које се може да нримени на све ствари од какве вредности. Тако енглеско казнено право расправља и то питање: да ли би се смело рећи, да би било крађе, ако би ко противзаконо узео и присвоијо ствар, којој се не би знао госиодар. Па говорећи о томе, енглеско казнено право узима, да и таква ствар може да буде предмет крађе. За појам крађе тражи се само то: да Ј ) 81ерћеп, реч. књига, стр. 205, 283 и даље.