Бранич

Б Р А Н II Ч.

243

казнено право с тога, што су то жиЕОтиље које немају вредности за свакога, па као без своје унутрашње вредностл не могу ни да буду предмеш крађе Енглеско казнено право истпна пе п; евиђа, да и ова друга врста животиња може да буде иредмет приватпе својипе. Али ири свем том оно ироиисује, »а њихов господар може да тужи само за накна ду штетс грађанском парницом, ако би ко такву животињу 0 1 другига узео у намери, да је себи иротпвзаконо присвоји. 1 ) Овчко је било по енглеском обичајном праву. Но међу тим доцније за -;опом јепрописано противно. Ђорђе IV. (владао од 1820 до 1830 године) ирописао је, да се сматра "за крађу и кад би ко нротивзаконо узео туђег пса. Једнни услов за такву карактеристику тог дела тај је: да псето нпје напуштено, да неко хо1е да га сматра као приватпу својину. 2 ) Ово друго гледиште енглеског казненог права правллно је. Предмет кра1)е у онште може да буде свака ствар . која.има своје вредпости. иа ма ова била и незпатна. Данас се ни за саме нсе не може рећи. да не вреде ништа. На против и њих људи давас плаћају. неке само за рад задов љства, као ловачке псе; а неке и по потреби, као што су пси, који служе за чување стоке и обиталишта п друго. С тога данашње тказнено право, које поставља као правило да предметом крађе може да буде свака ствар од вредности, не искључује из тога ни саме псе као предмете, који имају своје вредности, 3 ) Пре него што бп завршили говор о томе, како енглеско казнено право сматра, кад би ко противзаконо узео п прпсвоијо какву животињу , дпдаћемо још то, да се п по самоме обичајнсм евглеском кавненом праву сматра за крађу, ако би ко узео и однео месо од какве дивље животиње (&■ гае па1игае), коју би убио ко други. 4 ) Ово је с тога, што је то месо већ постало иредметом приватне својине; и за то кад би то месо узео онај, који не би имао права на њ, —•

') В1аскз(:опе, књига 6. стр. 178.

! ) 8 I е р ћ е п, реч кшига стр. <;8б.

ОррепћоГЈ', стр. .322.

4 ) В 1 а е к 8 I о 11 е, кљига 6. сгр. 178.