Бранич

256

Б Р А Н И Ч.

БРОЈ 7.

бркао са родбином своје жене, са којом је, изузимајући кратка иримирја, л;ивео у непрекидној расири Као узрок овој размирици наводи браниоц, да је Бернеј, који је своме тасту, госиодину Пешеру, имао да буде захвалан за многе клијенте, овога молио, да му п&бави леополдов орден и чин капетана у грађанској гарди, Господин Пеше одбио је ово са приметбом, да је већ доста за свога зетаучинио, и да неће да му пребацују, да своје недозвољеним начином протежира. Ма који био узроз перасподожења адвокатовог према тасту, то стоји, да је 10. Септембра, дакле два дана по новратку жене из бање рекао сину своие о тасту: „Можеш рећи деди, да нећу вигпе својом ногом прећи праг његов. Ја мрзим сву породицу Пешерову." Дете то заиста и саопшти деди. Последица тога била је, да је гоеподин Пеше до крајности био раздражен против свога зета и прекинуо сваки сношај с њиме. Мора се претпоставити, да је Раскартова и озоме дала повода. Она је хтела да доведе до нрекида и влад^ла је необичним начином у овом тренутку над Бернејом. Раскартова наговорила је и Амалију ПФистерову да каже господару, како се госпођа понашала у бањи. Бернеј из почетка пије на то ништа иолагао и држао је то за празан говор, што је у ствари и био. Неколико дана после тога, 14. ист. мес., Амалија се опет силом приближи Бернеју у намери, да му преповеда које шта о госпођи. Сада је тврдила одређене догађаје. Сутра дан, 15. у 6 часова у јутру, оде Бернеј своме пријатељу Арману. Не сме да му призна, да по потказивању своје служавке сумња на пријатеља, за кога се кроз толико година уверио, да је ноштен ; он прибегава тврђењу, да је из споредне собе прислушкивао и да се уверио, да је Арман љубазник његове жене. Арман је раздражен услед таквог сумњичења. Он одриче могућност, да је Бернеј својим ушима могао што чути, што би каљало част његова дома, јер никад се није учинио повиним тога. Бернеј тада признаје, да истина сам није ништа чуо, али да су млађи убеђени о кажњивим односима између Армана и Јулије и да тврде позитивна Факта. Арман се брани тако успешно, да га Бернеј на послетку за опроштај моли и да га иозива истог дана на ручак. Ово измирење у пола није било но ћуди Раскартове, која је на против свом силом радила на томе, да се Арман и Бернеј потпуно разиђу. Кад је идућег дана, 16. Септембра, госпођа Бернејева стишла у дечију собу да види сина, чује, иролазећа поред собемлађих, како Амалија ПФистерова најгадније речи говори. Госпођа Бернејева вели о томе : „Те речи биле су управо срамне. Ја нисам млада девојка, шта више нисам ни млада жена — (њој је било 31 година), али мо-