Бранич

БРОЈ I

Б Р А Н II Ч.

241

говорп се у енглеском казпеном ираву систематички, већ више у појединим примерпма, С тога ћемо и мп тим вачином да говоримо о овом пнтаљу. Почећемо с првом врстом, а то је са животињама 1егае па1;игае. Све жнвотпње, које су савршено дивље, не могу да буду предметнма крађе, То је, вели енглеско казнено право, с тога, што нико не може битп пскључиви и апсолутни господар таквих животиња. За то се за њих, и кад би пх ко узео, да их присвоји, не би могло рећи, да је узета туђа ствар; а без тога не може бити крађе. Но нсто тако п она дпвљач. која се може до некле п да нрипптоми, не може да буде нредметом краће све допде, докле неко није ноказао делом да би хтео, да је сматра као својин у. Ту долазе: јелепп. срне, зечеви и иодобне животиње, које би биле у ваквој шумп, забрану или каквој нросторији за зечеве. То исто вреди п о риби у каквој рецп пли рабњаку. Најиосле и днвље птпце, у природној слободи, не могу да буду предметом крађе, па налазиле се оне ма гдп. Међу тим другачије ствар стоји, ако бп ова друга врста дивљачи била у каквом затвореном простору, па би неко њу сматрао као своју. илп би му шта внше служида за храну . У таквом случају и по самом обнчајном енглеском казненом праву, та дивљач може да буде предметом краће. Тако предметом крађе могу да буду, на прилику, јеленп, који би били затворени у каквој шумици тако, да их господар може ухватити или убити, кад год би хтео. А исто тако може се украсти и риба, коју би неко држао у каквом заграђеном простору, резервоару. И најпосле постојала би крађа и онда, кад би ко ухватио Фазана илп јаребицу у времену кад мењају крила, а били би у каквој ирпватној просторпји. 1 ) Оволико о томе говори енглеско обичајно казнено право. Али иисано енглеско казнено право у томе је строже. Тако је Ђорће први (владао од 1714—27) узаконио да бп бплакрађа, кадбнко убио и однео јелена из кавве шуме или каквог другог затвореног

В1аск81опе, реч. књ. стр. 176.