Бранич

284

Б Р А Н И Ч.

БРОЈ 8.

разлажем и док-зујем, како §. 191. гр. зак. опредељује иојам збирних ствари , говори о збирним стварима, а г. Панта после целога тога доказивања и разлагања тек се буди, па сад тек нита : ,,а о чсму уираво говори §. 191? да ли. о збирним ств рима или о нечем другом?" Значи дакле да је цело оно моје разлагање и доказивање отишло у ветар, да ја нисам г. Панту Савића никако могао ни о томе да убедим, да поменути §. збиља говори о збирним стварима! Морам искрено признати, да се таквој сумњи и иримецби никако нисам надао. Камо среће, да сам могао и слутити да тај §. 191. управо и не гсвори о збирним стварима него о некаквој ,,правној целини", камо да сам још пре моје расправе то могао чути од г. Панте, те бих бар уштедио труд и време, што га потроших на разлагање о нечем, што у самој ствари не постоји. Међу тим као да и сам г. Савић није баш сасвлм на чисто са тим питањем, шта унраво опредељује тај §. 191., јер он прво пита „да ли збирне ствари", па онда ,, ако је хтео збирае, да ли је у ту категорију ставно само покретне или још и непокретне ствари?" Па пошто је навес, како је законодавац ту замишљао међу збирним стварима и непокретне, тек онда каже, да тај §. није ништа друго хтео да каже, него просто да даде јасан опредељај о правној целини! Па како сад стоји ствар са тим несретним §-ом 191 ? Но рецимо да из целога тога непоузданога и непрецизнога говора излази то, да тај §. није ни хтео да определи збирне ствари, него правну целину и рецимо да г. Савић р Јзликује збирне ствари од „правне целине 1 ' (дакле да то није једно исто), онда сад како ја стојим са целом својом расправом према таквоме тврђењу ? Очевидно ја сад имам да бирам између овога двога: или да признам да сам погрешио, што сам казао да §. ГЛ. говори о збирним стварима и да он нема значења, или да покажем, да је г. Савић не усвајајући моју примедбу и разлажући значење поменутога §-а упао још дубље у ногрешно схватање. На крају своје расправе, о којој је реч , ја сам казао да ћу радо примити сваку исправку и одиста се ја не бих устезао да признам да сам нешто погрешно схватио и да усвајам правилније мишљење само — само разуме се да то мишљење мора бити основано на јаким и темељитим разлозима, који ме убеђују. Морам казати, да ме разлози г. Пантини не само нису убедили, него су ме напротив изне надили својом погрешношћу и непречишћеним појмовима. То ми ваља сад доказати. Пре свега дакле ја сам у својој расправи пошао отуда, да §. 191. говори о збирним ствар ма и мислим да сам са пуним основом претпоставио, да о томе ниједан правник не може сумњати и питати „да ли о збирним стварима ?". Да је наш грађ. законик у многоме