Бранич

БРОЈ 8.

Б Р А Н И Ч.

269

био неиознат господар украдене ствари, само ако би ностојали други усдови за иојам крађе. Прнметбе Касационог Суда о томе усвојио је Апелациони Суд и осудио оптуженика за крађу. На тај начин и у нашој супокот практипи исказано 1~е начело : да може постојати крађа, на ио томе бити и осуде за крађу, ма да би и био непознат господар украдене ствари. А у колико је нама нозвато из наше доцније судске практпке ово начело ни до данас није промењено код наших судова. Овај правац казпеног нрава у ошпте, пз коме може бити крађе и ако се не би знао господар украдене ствари, може се само одобрити. Кад појам крађе замиш.ва „ту!)у" ствар; и кад се не може порицати, да може бити „туђе" ствари, и ако се не би знао њен господар, — онда не знамо, чиме би се могао бранити противан правац, као да не би требало у таквом случају судити за крађу само с тога што се не би знао господар украдене ствари ? Зар то не би зпачило подржавати деморализацију, кад би се само због непознатости покраденог лица, без казне остављао кривац, за кога би се доказало, да је учинпо, па прилику, опасну крађу? Но ма да је ово савршено коректно, опет смо дужнп дати једно мало објашњење, да нас ипаче читалац не бп погрешно разумео. Све што смо довде говорили, било је са гледишта матерујалног казненог ирава — казненог закопа, то јест да може иостојати кажњиво дело крађе, ма да би био непознат господар украдене ствари. А другачије може да буде са гледишта формалног казненог пра^а или казненог поступка, бар у неким случајима. Овај може одређивати, да у иојединим случајвма не би могло бити осуде за крађу, ако не би било тужбе од покраденог лица. Но опет за то крађа би постајала и ту. Надајући се, да би после овога што рекосмо, било излишно да и даље доказујемо коректност правца, по коме

') В1аска4опе, реч. вњига 6. стр. 179. 81 е р ћ е п, стр, 265. реч. књига.